U znak sećanja na zločine koje je počinila austrougarska vojska u Prnjavoru 4. avgusta 1914 godine Spomen – kosturnica u Mačvanskom Prnjavoru

0
63

SPOMEN – KOSTURNICA, PRNјAVORSKA KOSTUR- KAPELA
(Podsećanje: 17. avgusta 1914. godine Autro – ugari, spalili su u školi 48 Prnjavoraca, iz škole u plamenu, majke su kroz prozor izbačivale decu, a koje su austrougarski vojnici dočekali na bajonete)

Između reke Drine i brda Džajevca, na obronku planine Cera,
u ognju zlotvora gorela su deca, u spalјene oči majke suzu da natera,
da ugasi plamen, urlike i jecaj, od kostiju lјudskih isklesana kapela,
Ćele – Kula Zapadne Srbije, tu dušmanin otkri pravo lice,
pognute su glave ispred Spomen – kosturnice, grobnice- ispovedaonice,
u ognju htedoše da spale i Krsnog Sveca.
Narodnu nošnju uniformom zvali. dok su na lomači žive spalјivali,
silovali, klali, ubijali, konj’ ma za repove rastrzali,
na bajonete dočekali ….
Ovde sred mačvanske ravnice, dolaziše često Srbo – ubice,
ko gavrani ptice zloslutnice, da žive zatrpaju u grobnice.
Spomenik od kostiju isklesaše, besmrtne Spomen – kosturnice,
u crno nam zavičaj zaviše, razjapili čelјusti, vilice.
Da nam deci sred tanušnog vrata, zapečaćene krvlјu se vide ogrlice,
od tragova davlјenja i prstiju, krvničke svireposti i groznice.
Krenuše nizbrdo, a nema kočnice, sme li iko da se zagleda u lice,
Mačve – Staromajke, večne udovice. I sve dok nam pokolјenja pale sveće,
produžavaju sećanje na masakr i zloslutno stoleće.
(Moguća ispovest majke, koja pokušava da spase svoje čedo
iz škole u plamenu i majki,koje izbacuju decu kroz prozor ….)
: – Anđele, Anđela, sine i kćeri, kad je škola ko lomača gorela,
kad su nas zlotvori uglјenisane hteli,
htedoh da te odbranim od plamena, što suknu iz učionica,
potpališe ga sa mnogo žara, podmetači požara, utvare svih utvara,
bosonogi da hodamo po žeravici i izgorimo ko lile Petrovdana,
a ja Branimirka, tvoja majka, od ognja da te preotmem,
da vatru razbuktalu preduhitrim, otrgnem iz baklјe živih lomača
i sprženih ruku te kroz prozor izbacim, Suncu i Vazduhu,
ne sluteći da će te dočekati na bajonet – Žarač,
što žar raspiruje, pepeo razgrće …
A još mirišeš na pupčanu vrpcu, iznet iz kolevke, okrenut Suncu,
od kolevke do popevke – kratka putanja, iz spršenih očiju suza iskri,
da ugasi požar neugasivi.
Mi smo moj sine Mučeni, izgoreli živi, ko da se ukleta prošlost vampiri,
samo sam htela da nastaviš da živiš, ne sluteći da sam ti vek produžila
za samo pet minuta, obnevidele oči od dima i plamena koji suklјa ne vide bajonet- Žarač
i da te krvnika dočeka ruka.
I čija smrt je lakša u ognju il na oštrici bajoneta.
Ja sam ti sine i Blažena i Bogdanka i Bosilјka i Božica i Milјa i Smilјana,
Milodarka, daru utrobe svoje darovah život, a ne smrt, zato ni mrtva ne ćutim.
Ognjene moj i Ognjana, plamteli smo u varnicama, izgoreli smo u žeravici,
uzalud molitve, jauci, krici, opkoliše nas nemani u učionici, zbornici,
zapališe nas vatrolјubi na ognju ognjenom, na ognjištu rođenom,
da jednom vaskrsnemo iz pepelišta i zgarišta.
U ovoj školi gde smo izgoreli ko sveće,ispisivaće prva slova, kreda će im biti
naše kosti bele. I mrtva biću ti spas i Spasenija,
imena mi krštenog, Spomenka prema nazivu bilјke spomenak,
da vas ne zaborave, ova će škola biti Stamena,
jer je građena od kostiju, tvrđih od kamena.
Sunčice i Sunce, Vaskrslava i Vaskrslave, Goluba i Golube, Krstana i Krstane …
Iz pepelišta vaskrsnuše naše kosti, mi smo ko buktinje izgoreli,
u krvavoj prošlosti, da bi svetliju budućnost sagledala pokolјenja
i znala šta su nezvani gosti, činili pramajkama i praočevima
i da smo buktali ko buktinje, samo da se sačuva volјena zemlјa,
jer kud bi bez kućnog praga moji bezemlјaši ?
Da nas porobe, osvoje i pokose, to htedoše,
kad na u crkve, škole i kuće, ko ovce u torove sabiše,
nas Nebolike i Milolike i duše Hristolike da iskorene,
da nam zatru seme.
Taj trenutak i tu igru senki, koje se plaše krvožednici,
vapaj i plamen golorukih, živih izgoreli,
grčevita borba uglјenisanih ruku da se spase čedo
i u trenu kad duše uzleću na Nebo.
Kad začuješ pesmu anđeoskog hora, to se pesmom brani od utvara i zlotvora
i vekovnim zvonom zazvoniće škola,
il se oglasiti sa crkvenih kupola, tu se ogledaju senke prošlosti,
čijih se senki i krvnici plaše.
Znaćeš da si blizu Prnjavora, da je tu u blizini i palјena škola
i da su pitanja još bez odgovora, iz prošlosti gust dim i dalјe dok kulјa,
znaćeš da su žive lјude na vatru dolivali umesto ulјa.
Tu sad rastu selen, smilјe i kadulјa…

DR. ARČIBALDU RAJSU
Pred spomen- kosturnicom u Mačvanskom Prnjavoru

Čujte Srbi, čuvajte se sebe, dal su Srbi čuli opomenu,
kad klanjaju se svome Mučitelјu, ne gledaju borce, ni ranjenike,
ni bogalјe, a ni branjenike, sve do juče Srbske zaštitnike.
Celom svetu kad su klimoglavi, samo svome rodu su dušmani,
olјagali, svoje isplјuvali. Sutra istu slavu dočekali.
I ne čuju zvona Hilandarska, obezglavlјene ih vode krvopije,
pokidan čokot vinove loze njihovo će biti pokolјenje,
a oči im ko kaktusa bodlјe, najubojitijom svetlicom zasevne,
ne priznaju predznak ni znamenje, a braći su najveći međaši.

Čujte Srbi, ne časite časa, saslušajte Sveglas sred bezglasja,
i velikog prijatelјa Srba mudrookog Arčibalda Rajsa.
Zlotvorima krunišete glave, darujete ordenje, medalјe,
a svom rodu sakatom ranjenom, trnov venac mučeničke slave.
Prokleće vas Svevid u Nevidu, žigošete kolone skeleta,
suza spalјene majke i deteta, gde hilјade kostura i senki
nevidom vas prošlosti nadgleda.

Gde strelјani, mučeni, ubijeni, spalјivani do najmlađeg deteta,
bez daha, glasa i pokreta, bez života, nade i poleta.
Čujte Srbi grmlјavinu glasa, glas istine Arčibalda Rajsa.
To su reći i Svetoga Save: Samo sloga Srbina Spasava !
Kad oluja vetar zatalasa i progovore mnoge mrtve glave,
kad posete spomen- kosturnicu,
gde pohranjene su kosti 535 stradalnika,
to je i testament Arčibalda Rajsa. Tu gde mnogi ostaju bez glasa.

Strah i trepet su vam pijavice i vukovi u jagnjećoj koži,
čak ni jagnje u vučijoj koži, ne bi dalo da se obezboži.
Pogledajte na ratnike naše, izginule u hodočašću gladi
tugovanku zemlјa kad zapeva, za sve one što su za nju pali.
Što obraze nisu prodavali.
Čujte Srbi čuvajte se sebe, nek bosilјak ožili zvuke starinskih lira,
da poštujete one što su život dali, za slobodu i za ovaj trenut mira.
Čujte Srbi čuvajte se sebe, da bi rod svoj sačuvali,
tu gde su zagrlјeni majka i dete, spalјeni gde i ostali,
rukom austro- madžara da se ne zaboravi.

U porti crkve Svetog Ilije, prkosi spomen- kosturnica,
ridanje, lelek i trudne žene nerođenih mrtvorođenica,
skeleti, kosturi, lica bez lica i nerođena deca iz izvađenih materica.
E baš zato saslušaj rode, o okrutnostima i zločinima austrougara,
gde su suknule vatre do neba spalјene dece rukom zlikovaca austro- madžara.
Iz stenja iznikla trava poniklica, pronikao bosilјak iz dečijeg lica,
iz nečije lobanje i groba, ruzmarin neoženjenih mladića,
zar je iko preči rodu od svog roda.
Zar se gazi čizmom preko groba oca ?
Da Srbijom niču kosturnice, to su želјe zmije podmuklice.

Pogledajte bezruke, beznoge, sve vas manje, držite se sloge,
I slušajte Arčibalda Rajsa, il vam nema ni traga ni glasa.
Poslušajte glas Svetoga Save: – Samo sloga Srbina spasava !
Ne bude li Svetosavlјe svetinja, potomstva će voditi utvara.

Čujte Srbi ako niste gluvi, čujte Srbi, zar već niste čuli ?
Zar je preči tuđin vam od roda, kad klanjate se odrodu neroda.
Bukadžije, glasnogovornici kamen su temelјac novoj kosturnici.

Slavica Jovanović novinar i književnik
Autor fotografija: Slavica Jovanović
iz knjige „Ne kleči pred zlotvorom“