Željko Poznanović: POTENCIJALNA I STVARNA MOĆ CRKVE

0
198

Kada sam od prijatelja koji su čitav život proveli u jednoj dalekoj zemlji nepravoslavnoj i nehrišćaljnskoj čuo da je malo koji narod vezan za svoju Crkvu kao naš srpski narod nisam se ni malo iznenadio da je to poznato čak i u jednoj zemlji o kojoj mi malo znamo.
Za vreme proteklog Arhijerejskog Sabora narod je pratio saopštenja sa Sabora i sa radošću dočekao njegove najpre personalne odluke

Ono što je važno i zanimljivo je da su to pratili i oni koji nisu liturgijski hrišćani, ali koju svoju Crkvu doživljavaju kao svoju kuću a našeg patrijarha Kao Oca Nacije.

Ljudi sa poštovanjem i interesom govore o Crkvi poštuju vladike i brine se da oni budu dostojni svog uzvišenog zvanja.

Naravno to se ne odnosi na odrođene ljude ili cinike koji se svemu rugaju.

Ali niko ne može poreće i ne setiti se da je sav Beograd izašao na sahranu patrijarha Pavla i to je bila demonstracija moći ovog naroda i njegove vezanosti za crkvu i ispoljavanje same Crkve kao Tela Hristovog.
Mnogi ljudi idu na liturgiju, mnogi nekad navrate u Crkvu, mnogi navrate da se pomole, a mnogi samo da zapale sveću.
Ništa od toga ne treba potcenjivati jer samo Sveti Duh može nekoga dovesti u Crkvu.
Kao što smo rekli i oni koji retko dolaze vezani su za Crkvu. Mnogi od takvih smatraju da je Crkva najvažnija institucija u našem narodu koja je formirala i stvorila narod.
Nema gore uvrede u našem narodu nego kada se kaže za nekog da je sektaš. To nije politička kvalifikacija, jer se ne odnosi samo na protestantske sekte došle s one strane okeana nego i psevdopravoslavne sekte kao što su artemijevci ili njima slični.

Ako je neko sektaš znači da se odvojio od naše Crkve i našeg patrijarha i kao da ne pripada našem narodu.
Dakle Srbi ako nisu odrođeni i pored svih napada izuzetno su vezani za svoju Crkvu bez obzira koliki bio stepen njihove liturgičke prakse i Crkvu smatraju za osovinu nacije.
Može se reći kao ni jedan narod.
To je veliki potencijal ovog naroda koji nije do kraja realizovan. Da je realizovan svi koji vole Crkvi učestvovali bi u punoći njenog života.
Pored toga većina Srba, milioni, su kršteni. Samo krštenje je rečeno inicijacijskim jezikom virtuelna inicijacija. Virtuelan u ovom smislu znači latentan, nemanifestovan ili potencijalan. Dakle krštenjem i miropomazanjem je svaki onaj koji je kršten primio pečat Isusa Hrista i na neki način promenio svoj ontološki status
To je samo po sebi ogromna moć, milioni hrišćana kojima je data mogućnost da od potencijalnih postanu stvarni hrišćani.

Dakle da krštenje postane realna inicijacija. Da postanu oboženi. Kao sv.Serafim Sarovski ili sv.Tihon Zadonski ili sv.Jovan Kronštatski. Ili miloni srpskih mučenika za veru.
Naravno to su oni najveći i mnogi su stepeni koji vode do njih i mnogo je onih koji ne znaju da mogu doći na te stepene i kako mogu doći.

Dakle možemo da zaključimo da potencijalno mi imamo hristijanizovan narod skoro u potpunosti dok realno nije tako.
Propoved hrišćanstva u našem narodu treba u skladu sa tim da bude takozvana unutrašnja misija.

Neki misle da će privući narod pričom o istorijskim zaslugama Crkve za naciju. Ako se propoved svede na to, to je uvreda za Crkvu. Jer Crkva ne može biti Sredstvo. Crkva je cilj. Kao što naš Spasitelj kaže „Tražite najpre Carstvo Božije i pravdu njegovu, a sve drugo će vam se dodati“. Crkva nikako ne sme da se instrumentalizuje i opet naglašavamo ona je Cilj svih Ciljeva.
Što se tiče propovedi u Crkvi naši sveštenici obavljaju, ali ljudima koji dolaze u Crkvu i koji u većoj ili manjoj meri realizuju svoje krštenje.
Kako privući one koji vole Crkvu i koji su kršteni što je već samo po sebi velika duhovna moć.

Smatramo da je jedini način da se pri Crkvi u parohijskim domovima bar jednom nedeljno organizuje veronauka za odrasle. Dakle ljude koji već dolaze na liturgiju,a koji se prirodno nalaze u svim strukturama društva.
Naravno da bi ba takvu veronauku ili razgovore o veri došli samo zainteresovani, ali samo takvi i treba da dolaze. Samo takvi mogu u svojoj sredini sa sebi sličnima da probude potencijalno krštenje i vezanost za Crkvu.
Na tim razgovorima o veri trebalo bi učiti Biblijsku istoriju Starog Zaveta iz koje se vide velika dela Božija (Magnali Dei) od stvaranja sveta, promisla u vođenju izabranog naroda i što je možda najvažnija pouka Starog Zaveta, a pozvaću se ovde na sv.Pajsija Svetogorca, direktne intervencije Boga u istoriji koje sleduju kao kazna ili nagrada ili volja Božija. Kako je reako sv.Pajsije to postoji i danas, ali savremenom čoveku nije vidljivo jer smo zagušeni mnoštvom informacija. U Starom Zavetu takve stvari su jasno opisane.
Zatim Biblijska istorija Novog Zaveta gde bi vernici naučili osnovne istine vere, a najpre da je Spasitelj za svakog lično umro na krstu i oprao ga od svih grehova i propadljivosti ako isto tako lično prihvati Spasitelja.

Zatim Istorija Srpske Crkve. Tu bi potencijalni misionari videli da je Bog svojim promisliom vodio našu Crkvu, i u ovom vremenu gde je depresija tako reći epidemija da je bilo i težih vremena.

Na ovaj način širena je vera i u apostolsko vreme. Verni su razgovarali o veri. Učili. Pitali jedni druge.
Povremena predavanja koja se drže na razne teme sigurno su od koristi. Ali da bi propoved bila delotvorna treba prosvećivati prosvetitelje.

Tako će Crkva ispuniti svoju osnovnu misiju, a sve drugo će se dodati. Tako bi se i postepeno preobražavalo društvo u skaldu sa hrišćanskim načelima, a nikako političkim prokalmacijama.To nije metod Crkve sem u presudnim istorijskim momentima. Ali svakako nije metod širenja vere.
I da zaključimo: treba realizovati ono što već postoji, što nam je dano ali se ne ispoljava u potpunosti.

Željko Poznanović, Pouke