POSTIZBORNA ANALIZA: Snaga PUPS-a i Dačićev poraz

0
77

Prošli su beogradski izbori, naprednjaci zabeležili još jednu pobedu, opozicija novi poraz, nekoliko dana likovalo se, tugovalo i sve se smirilo, život nastavlja svoje. U svemu što se događalo pada u oči da niko iz opozicije, uključujući novinare i političke analitičare naklonjene opozicionim partijama, nije uradio duboku analizu izbornog rezultata. Ovaj tekst nije nastao da bi se ta “greška” ispravila već u želji da se sagleda i analizira jedan rezultat postignut u bloku partija na vlasti; rezultat Socijalističke partije Srbije.

U odnosu na prethodne izbore za Skupštinu Beograda, održane 2014. godine SPS je doživela sunovrat, pad za skoro 50 odsto; osvojeno je nešto više od šest odsto glasova onih koji su izašli na birališta, što pretvoreno u skupštinska mesta znači šest mandata. Doda li se ovome podatak da SPS nije sama izašla na izbore već u koaliciji sa Jedinstvenom Srbijom, Dragana Markovića Palme, onda je situacija za Dačića i njegove još crnja. Istina, može se konstatovati da Palma u Beogradu, u političkom smislu, ne znači skoro ništa, ali koalicija je koalicija, pa je teško osporiti one koji tvrde da bi se SPS, bez Jedinstvene Srbije, nalazio na liniji cenzusa.

Ostavimo na stranu Markovića i da vidimo šta se to dogodilo socijalistima, na beogradskim izborima?

Prve ocene kažu da se radi o potvrdi ranije otvorenog procesa gašenja ove nekada velike i moćne političke organizacije dok oni koji stvari ne gledaju na taj način podsećaju da SPS nikada u Beogradu nije stajao posebno dobro, odnosno da ta partija svoje glasače na koje uvek može da računa, ima izvan metropole. Da li je tako?

Loš rezultat na ovogodišnjim izborima, logično, ne može se analizirati bez sagledavanja prethodnog rezultata, onog iz 2014. godine. Tada je koalcija, predvođena SPS-om, osvojila 11,50 odsto glasova , odnosno 16 mandata. Ali, ovde dolazimo do nečega što pomaže da još preciznije sagledamo situaciju u kojoj se nalazi Socijalistička partija Srbije, ne samo sada, već nekoliko poslednjih godina; dolazimo do podatka da je pre četiri godine, na beogradskim izborima, u koaliciji sa SPS-om, uz Palminu Jedinstvenu Srbiju, bila i Partija ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS). Na tim izborima u Beogradu nosilac liste Dačićeve koalicije, podsećamo, bio je Milan Krkobabić, predsednik PUPS-a.

Naravno, ovde je moguće u analizu ubaciti element političke sinegrije, sličnosti biračkog tela SPS-a i PUPS-a ali ni to ne ide u prilog Dačićevoj partiji, odnosno, može se dogoditi da sa vremenom- imajući u vidu da Srbija nema stranku levih političkih ubeđenja, SPS to odavno nije-preostalo biračko telo SPS-a pređe na stranu PUPS-a.

Nakon odluke PUPS-a, početkom 2016. godine, da raskine koaliciju sa SPS-om i JS, odnosno da uđe u savez na čijem čelu je SNS, mnogi su predviđali potpun kraj partije penzionera. Verovalo se da će ogromna stranka, što SNS jeste, potpuno progutati PUPS, izbrisati ga iz registra političkih organizacija Srbije, ali to se nije dogodilo. Prema dva istraživanja javnog mnenja, provedena u poslednjih šest meseci, PUPS može da računa na 3,6 do 4,2 odsto biračkog tela Srbije.

Ovde treba imati u vidu da ta partija nema medijske nastupe, promocije, živu aktivnost na terenu, što govori da bi u suprotnom PUPS, za relativno kratko vreme, i samostalno mogla svoju poziciju da podigne iznad lestvice cenzusa. A što se zajedničkog nastupa tiče, proizilazi da je PUPS gotovo savršen koalicioni partner.

(intermagazin.rs)