Nebojša Katić: Koncesije su komplikovane i nemaju nužno srećan kraj!

0
439

Kao što je i obećala MMF-u, vlada Srbije je odlučila da, prvi put u istoriji, Aerodrom „Nikola Tesla“ ponudi stranim koncesionarima na 25 godina. Ova koncesija bi trebalo da bude realizovana baš za mandata vlade koja će svojim uspesima, pogotovo onim budućim, oboriti sve istorijske rekorde.

Kada je o razvijenim evropskim državama reč, retko se događa da glavni aerodrom i/ili kontrola nad njim pređe u privatne ruke. (Tu i tamo se pojavi po neki izuzetak, poput Londona ili Rima, na primer.) Kada i otvore vrata privatnom kapitalu, države najčešće zadržavaju deo vlasništva i kontrole u kompanijama koje su vlasnici ili operateri aerodroma.

Ako koncesija bude realizovana, Srbija će se naći u društvu Portugala, Kipra, Mađarske, Hrvatske, Slovenije, Makedonije, Albanije, Kosova i Moldavije, država koje su svoje glavne aerodrome dale privatnom kapitalu. Ove države znaju nešto što ostale evropske države ne znaju, a Srbija uvek uči od najboljih.

Aerodromi glavnih gradova su prirodni monopoli, mašine za pravljenje novca, i tako će ostati sve dok ne bude izmišljen sistem za teleportiranje putnika. Dokaz tome je i beogradski aerodrom, preduzeće koje čak ni partijski eksperti nisu uspeli da upropaste.

Broj putnika je u stalnom porastu, a masovna bežanija građana iz Srbije pomaže da aerodrom radi sve bolje. Izuzetak je jedino 2009. kada je kao posledica Velike recesije broj putnika opao za 10 procenata. (Pad broja putnika je zabeležen i 2005. ali je bio marginalan.) Prosečan rast broja putnika u poslednjih 14 godina je nešto više od osam procenata godišnje. Najveći rast je zabeležen 2014. i iznosio je 31 procenat, da bi se potom stabilizovao na tri procenta godišnje. Veliki skok 2014. svakako je u vezi sa početkom poslovanja ,,Er Srbije”.

Ako bilansi ne lažu, u svakoj od poslednjih deset godina (osim 2013) aerodrom je iskazivao milionske profite (računato u evrima). Od 2008. do 2012. npr. prosečna dobit pre oporezivanja je iznosila oko 17 miliona evra godišnje, pa je čak i u lošoj 2009. dobit bila oko 20 miliona evra.

U poslednje dve godine za koje imamo podatke (2014. i 2015), aerodrom je ostvario prosečnu godišnju dobit od oko 32 miliona evra. Dobit u odnosu na prihod aerodroma se kreće između 46 i 49 procenata, što je fantastična cifra. Finansijski uspeh je tim veći što je aerodrom, po nalogu vlade, poklonio ,,Er Srbiji” 22,3 miliona dolara i tako izmirio obavezu države prema ,,Er Srbiji”.

Iako nijedna ponuda još nije stigla, premijer je izašao sa ciframa prihoda koje očekuje od koncesije i prikazao ih kao gotovu stvar i fantastičan uspeh. Istini za volju, te cifre su dobre, pod uslovom da ih neko zaista i ponudi, a kasnije i realizuje. Kako nas iskustvo uči, stvarnost ume da izneveri premijerova očekivanja i najave.

Koncesije su komplikovana stvar i nemaju nužno srećan kraj. One često završavaju na arbitražama i Srbija s tim već ima iskustva. Ugovori su veoma komplikovani, uslovljavanja su velika, a iskusni koncesionari znaju sve pravne trikove budući da iza sebe imaju veliki broj i koncesija i sudskih sporova. Često se pojavljuje i veliki jaz između vedrih najava i onoga što se stvarno dogodi.

Koncesije su zgodne za popunjavanje budžeta i deviznih rezervi. Pogotovo je ugodno kada se danas troše budući prihodi. Koncesije imaju istu logiku kao i zaduživanje – oba mehanizma uzimaju danas, na teret budućnosti. Naravno, srpska vlada ne ulazi u koncesiju zbog ovih trivijalnih i pragmatičnih razloga.

Po izjavi premijera Vučića, mi (ko god da je to) ne znamo da upravljamo aerodromom i svako, ma odakle dolazio, to ume bolje od Srba. Ako se ova izjava stavi u kontekst ranijih premijerovih izjava, logično sledi da Srbi ništa ne znaju da rade – s jednim izuzetkom. Oni, srećom, jedino umeju da upravljaju državom, tim najsloženijim od svih sistema. Tačnije, postoji samo jedna grupa ljudi koja u Srbiji nešto zna, i ona je danas okupljena u vladi Srbije. Van toga je pustoš, lenjosti i neznanje.

Bojim se, ipak, da vlada greši. Sve uspešne države su se razvijale učenjem kroz rad i realizaciju velikih projekata. Ovo podrazumeva da se javna dobra daju na upravljanje ljudima koji nešto znaju i, još važnije, imaju kapacitet da brzo uče. Ponoviću još jednom – države koje prodaju javna dobra ili ih daju u koncesiju završavaju kao kolonije.

politika.rs