Nikola Jovanović: Ekonomske ucene u Srbiji!

0
444

Neophodan nam je širok društveni konsenzus oko nove ekonomske politike i plana razvoja, kojim bi se građani izvukli iz začaranog kruga siromaštva i zavisnosti od izvršne vlasti.

U javnosti se uveliko govori da je u našem društvu izuzetno povišen nivo agresivnosti poslednjih godina, ali se ne objašnjava dovoljno fenomen ekonomskog nasilja, kao njen najperfidniji i najpogubniji vid.

Ekonomsko nasilje u Srbiji se sastoji u držanju građana u nezavidnoj i nesigurnoj ekonomskoj situaciji kako bi se oni lakše kontrolisali i usmeravali u željenom pravcu. U dokazivanju ove teze, počeću od najosnovnijih stvari.

Šta je cilj i rezultat zvanične ekonomske politike? Ta politika je u potpunosti usmerena ka postizanju makroekonomske stabilnosti, ali stabilnosti ostvarene na minimalnom nivou životnog standarda i javnih usluga. Kada pogledamo glavne parametre, videćemo da se cilj zvanične politike uglavnom svodi na budžetski suficit, dok ih nema niti se očekuju ozbiljne promene u pogledu realnog povećanja zaposlenosti, osetnijeg skoka standarda, ili ekonomskog razvoja.

Formalni pad nezaposlenosti se ne ostvaruje kroz povećan nivo investicija ili stavljanjem u pogon neiskorišćenih privrednih potencijala, već kroz odliv radno sposobnih ljudi iz zemlje i uhlebljenje stranačkih kadrova u javnom sektoru. To objašnjava činjenicu da nominalno beležimo pad nezaposlenosti, uprkos konstantnom izostanku ozbiljnijeg rasta društvenog proizvoda. U prevodu, ljudi se zapošljavaju, ali na neproizvodnim mestima, ili još gore – van Srbije.

Prosečna plata niža je od onoga što se javno saopštava, jer naš sistem ne obračunava plate u malim i srednjim preduzećima, kao ni one kod preduzetnika. Kada isključimo strance koji za velike nadnice rade ovde, vidimo da je standard naših građana izuzetno nizak i ne beleži poboljšanja.

Nesigurnost se produbljuje. Izmenama Zakona o radu iz 2014. godine olakšana je mogućnost davanja otkaza bez konkretnog razloga i onemogućena je adekvatna pravna zaštita zaposlenih. Strani investitori s blagoslovom vlade nude pretežno ugovore na ograničeno vreme, dok su u javnom sektoru većina funkcionera i direktora postavljeni kao vršioci dužnosti, u očekivanju definitivnog amina vlade. Poznati su i slučajevi docenata i vanrednih profesora koji se zbog partijske nepodobnosti ne biraju u zvanje redovnih profesora kako bi im se indirektno ograničila sloboda govora.

Zbog čega se rade ovakve stvari i šta je posledica takve politike?

Posledica je da i pored pohvala međunarodnih finansijskih institucija građani ostaju ukopani u siromaštvu i neizvesnosti, najčešće bez stalnog posla i s neadekvatnim primanjima – ako ih uopšte imaju. Time ne samo da im je ugrožen elementarni kvalitet života, već su dovedeni u odnos apsolutne zavisnosti od izvršne vlasti.

Naime, ukoliko građanima nije omogućeno da samostalno ostvare materijalnu sigurnost i finansijsku nezavisnost, onda oni zavise od dobre volje stranke na vlasti i prinuđeni su da trguju svojom slobodom, dostojanstvom i mišljenjem, zarad pukog preživljavanja. Stranka na vlasti tu egzistenciju obezbeđuje kroz partijsko zapošljavanje, kroz partijsko lečenje ili partijsku socijalnu pomoć (drvo za ogrev, koncentrat, brašno itd.).

Sistem u kome egzistencija zavisi od hira pojedinaca na vlasti, a ne od ličnih zasluga građana, jeste sistem koji slobodne ljude pretvara u robove, a emancipovane ličnosti u zavisna bića. U takvom sistemu nema istinske demokratije, niti zdrave političke i tržišne utakmice.

Naši aktuelni upravitelji su, u velikoj meri, došli na vlast u opravdanom gnevu ,,gubitnika tranzicije” i obespravljenih radnika, ali ne čine ništa da njihov status unaprede. Naprotiv, utisak je kao da im odgovara činjenica da obnova srednje klase i sindikalnog udruživanja nije ni počela.

Pomenuti bes i dalje usmeravaju prema svojim prethodnicima ili, naprosto, čekaju da vreme prođe i narod izgubi energiju da se i dalje buni i traži stvarne promene.

Paradoks je utoliko veći što su današnji upravitelji angažovali neke od najomraženijih ljudi iz prethodne vlasti, i to one koji su imali značajnu ulogu u procesima privatizacija, dok i dalje grme ,,protiv DOS-a” i skreću pažnju s činjenice da već skoro pet godina imaju neomeđenu vlast u zemlji.

Mnogo pokazatelja govori u prilog tome da vlast zapravo uopšte ne zanima razvoj zemlje i emancipovanje ljudi, i da im odgovara ovo svojevrsno ,,v. d. stanje” u kome se nalazi čitava zemlja. U ovakvoj situaciji, Srbiji je neophodan širok društveni konsenzus oko nove ekonomske politike i plana razvoja, kojim bi se građani izvukli iz začaranog kruga siromaštva i zavisnosti od izvršne vlasti. Više nikada ne treba da se nađemo u položaju da ljudi strahuju od instrukcija partijskih funkcionera i da su prinuđeni da bukvalno na pijaci prodaju svoje glasačko pravo.

Programski direktor CIRSD

politika.rs