Nobelovac: Odustajanje od evra je uslov da bude spasena – Evropa!

0
288

Džozef STIGLIC navodi da je u trenutku uvođenja evra BDP Portugala bio 57 odsto nemačkog, a da je sada – 48 odsto. Još podvlači: evro je bogate zemlje učinio bogatiji, a siromašne – još siromašnijim

„Da je to bio čisto ekonomski projekat – evro bi bio zaboravljen pre mnogo godina. Ne, to je uvek bio politički instrument koji je svezao Evropu u poteri za glavnim franko-germanskim federalnim idealom. Evro je – u svojoj čistoj surovosti – Grke lišio mogućnost da devalvacijom postanu konkurentniji u inostranstvu. Evro liči na zlatni standard”

„Evropska elita je otišla predaleko da bi priznala sopstveni poraz. Merkelova i Oland su naneli takvu štetu ekonomijama naroda Južne Evrope da naprosto ne mogu sebe naterati da priznaju da nisu bili u pravu i sve započeti ispočetka. Oboje su svoj politički kapital, slavoljubivost i utopijske nade stavili iznad sreće i prosperiteta portugalskih piljara, grčkih ribara, španskih lekara i italijanskih domaćica”

NOBELOVAC Džozef Stiglic – jedan od najcenjenijih ekonomista u svetu – ponovo mračnim bojama naslikao budućnost Evropske unije.

Kako prenosi dailymail.co.uk, predočio je: „Evro je prvorodni greh EU, njena glavna greška koja se pretvorila u katastrofu”.

Stiglic naglašava da je nepromišljena politika lidera EU zemlje juga Evrope već dovela do najdublje krize u novijoj istoriji, izbacivši milione ljudi na „deponiju nezaposlenosti” i učinivši ih lakim plenom desnih ekstremista.

Stiglic je eksplicitan: sadašnja politika EU vodi ka katastrofi.

On posebno ukazuje da će u Italiji uskoro biti održan referendum o ustavnim promenama koji može – ako ishod glasanja ne bude ono što premijer Mateo Renci želi – razoriti krhki finansijskki sistem zemlje. A to onda može imati domino-efekat širom Evrope i „eksperiment evro” suočiti sa krahom.

Američki nobelovac upozorava: „Uvođenje evra je bilo ludački glupa ideja od samog početka. Potpuno je bezumlje uvoditi zajedničku valutu za više od 20 zemalja – bez ikakve finansijske unije i bez garancija da će svaka od njih igrati po zajedničkim pravilima. Evropski političari su tvrdili da će evro zbližiti države-članice, ali je sve postalo gore nego dotad”.

Za primer je naveo: da je u trenutku uvođenja evra BDP Portugala bio 57 odsto nemačkog, a da je sada – 48 odsto. Stiglic zato podvlači: evro je bogate zemlje učinio bogatiji, a siromašne – još siromašnijim.

Po njegovim računicama, od evra su najviše profitirali nemački izvoznici koji su svojim proizvodima bukvalno preplavili Južnu i Istočnu Evropu.

Stiglic smatra da je evro „smirio” gordu nezavisnost zemalja poput Grčke i Portugala jer od samog svog početka nikada nije bio „ekonomska ideja”:

„Da je to bio čisto ekonomski projekat – evro bi bio zaboravljen pre mnogo godina. Ne, to je uvek bio politički instrument koji je svezao Evropu u poteri za glavnim franko-germanskim federalnim idealom. Evro je – u svojoj čistoj surovosti – Grke lišio mogućnost da devalvacijom postanu konkurentniji u inostranstvu. Evro liči na zlatni standard”.

Stiglic je navodi da je bivši grčki ministar finansija Janis Varufakis jedini među kolegama u EU bio profesionalni ekonomista i da je jedini znao o čemu govori, kritikujući politiku razrađenu u Briselu i Berlinu. Zato je bio prinuđen da podnese ostavku:

„I to se dogodilo zato što u samom središtu evropskog projekta postoji duboko odsustvo privrženosti demokratiji. Indikativno je da su referendumi o uzimanju evra održani samo u dve zemlje EU – u Danskoj i Švedskoj – i u obe je jedinstvena evropska valuta bila odbačena. Druge zemlje nisu bile u prilici da glasaju, pa su bile primorane da progutaju evro”.

Stiglic smatra da za evro postoje samo dva puta.

Prvi je da Nemačka, kao lokomotiva EU, na sebe preuzme teret svih socijalnih projekata. Međutim, on veruje da je to malo verovatno.

„Drugo rešenje je da se film vrati nazad. Evru je samo 17 godina, to je loše razrađena ideja koja ne funkcioniše. Bolje je – upozorava Stiglic – odustati od evra radi spasavanja Evrope”.

On priznaje da u ovom drugom slučaju takođe postoji problem: „Evropska elita je otišla predaleko da bi priznala sopstveni poraz. Merkelova i Oland su naneli takvu štetu ekonomijama naroda Južne Evrope da naprosto ne mogu sami sebe naterati da priznaju da nisu bili u pravu i sve započeti ispočetka. Oboje su svoj politički kapital, slavoljubivost i utopijske nade stavili iznad sreće i prosperiteta portugalskih piljara, grčkih ribara, španskih lekara i italijanskih domaćica. A gubitnici, uostalom, neće ni biti političari već obični Evropljani”.

Izvor: Fakti