Vladimir Arsenijević: Ja iskreno verujem da je premijer Vučić lud!

0
1103

Krokodil. Fenomen koji na poprilično velikom frontu (za)okuplja publiku i ljude koji čitaju. Kako se nosite i koliko je teško danas imati jedan ovakav festival? Ima li u svemu tome utopizma, mazohizma ali i zdrave potrebe?

Udruženje Krokodil je neprofitna organizacija. Dakle, svoje programe, od kojih je festival samo jedan, realizuje isključivo zahvaljujući donacijama i sponzorstvima. Svi naši programi su besplatni za posetioce i druge korisnike. Utoliko ogroman deo našeg vremena i naših napora odlazi na taj veoma „kreativni“ deo posla: kako dobaviti dovoljno sredstava da bismo naše namere i zamisli realizovali na način koji sami smatramo odgovarajućim. Ono što nas zaista održava u životu jeste činjenica da se ljudi iskreno interesuju za naše aktivnosti pa tako na festivalima koje organizujemo retko bude manje od 1000 ljudi po večeri što je zaista pravi mali fenomen u vremenu u kom je malodušnost koju sam spominjao u prethodnom odgovoru uobičajena a samopouzdanje kulturnih i posebno književnih aktera toliko nisko da se za književne događaje na kojima se okupi pedesetak ljudi uobičajeno kaže da su bili „odlično posećeni“.

Živimo u vrijeme odistinskih političkih starletana. Premijer Srbije Aleksandar Vučić na neki način se prometnuo u istinskog medijskog Demijurga? Koliko to daleko ide i koliko će još ići? Čovjek je npr. sazvao pressicu zbog izjave jednog sportiste. Opskurno? Ili opasno?

Ja iskreno verujem da je taj čovek lud i da bi bilo moguće ustanoviti vrlo preciznu dijagnozu njegovog zdravstvenog stanja u tom smislu. Naravno, nije on prvi ludak koji vodi ovu zemlju, daleko bilo. Čitavo jedno odeljenje moglo bi da se ispuni liderima i pretendentima s dijagnozom. S druge strane, njegova sitničavost i surevnjivost zaista su zastrašujuće. On nema ono faraonsko u karakteru što je, na primer odlikovalo Miloševića. Njega interesuje sve što kažemo, on pati zbog stvari koje mediji o njemu pišu pa pokušava da ih zaustavi u tome i dobijamo medijsku strahovladu kakvu dugo nismo imali. Njemu čak smeta i sloboda društvenih mreža kao prostora unutar kog ljudi slobodno iskazuju svoje mišljenje o svemu tako i o politici ove zemlje pa i o njemu samom. Smetaju mu karikaturisti a, na kraju, ispada i sportisti koji se požale na tretman države prema pojedinim sportovima. Još svemu tome nismo videli kraj. I opskurno je, dakle, a i opasno ujedno. S druge strane po njemu se ujedno vidi koliko je suverenitet savremenih wannabe diktatora na zapadnom Balkanu ograničen različitim okolnostima. Želeo bih da verujem da je, nakon svega kroz šta smo prošli, u doglednoj budućnosti neko poput, na primer, Erdogana ovde zapravo nemoguć. Nadam se iskreno da se ne varam.

Entitet Republika Srpska je izmaštanom pupčanom vrpcom zavezan za Srbiju. Koliko i kako, prije svega Vučić u sadašnjoj konstelaciji snaga može uticati na Milorada Dodika i njegovu predizbornu marketinšku kampanju zvanu referendum?

Nisam siguran da znam odgovor na ovo pitanje pa ne bih voleo da improvizujem. Ta je pupčana vrpca, naravno, izmaštana ali to ne znači da izmaštane veze ne mogu da proizvedu stvarnu štetu u regionalnim odnosima i da poremete njihovu krhku ravnotežu. Verujem da je Vučić i srcem i dušom za osamostaljenje srpskog entiteta u BiH kao što bi bio i za svaki drugi projekat koji bi uneo dodatnu količinu haosa u inače poslovičnu nestabilnost našeg regiona. Ali on je, kao što sam već rekao, izuzetno neslobodan i svi njegovi potezi refleksija su te unakrsne, kompleksne neslobode u kojoj on mora da postoji i povlači svoje poteze.

Gdje mi svi na ovim prostorima srljamo? U realni rijaliti? U nove devedesete? U nakardni virtuelni svijet nacionalista za tastaturama?

Mi srljamo u budućnost, a put ka njoj je krivudav i često se čini da vodi nizbrdo. Međutim, prisetimo li se samo onih stvarnih devedesetih postane nam jasno da sadašnjost ipak nije toliko grozna i da smo imali prilike da iskusimo i neke znatno morbidnije stvarnosti. Ma koliko bili skloni pesimizmu, ovo je doba izrazite otvorenosti, imamo internet, jeftine letove, ukinut vizni sistem za zemlje zapadne Evrope, da nam je neko o svemu tome pričao devedesetih to bi nam, uz svakog Vučića, Dodika i druge bitange, zapravo ličilo na san.

Srećem ljude. Dosta ih je nesrećno. Životom izubijano. Može li knjiga pomoći? Barem kao sedativ, ako ne kao opomena i lijek?

Verovatno može i kao sedativ ali isto tako i kao opomena, lek i podsticaj za delovanje. Iako ne verujem u didaktičku ulogu književnosti, pa ni bilo koje druge umetnosti, siguran sam da knjige vešto održavaju jedan važan plamen: onaj slobodnog mišljenja. Utoliko i nije čudno što političari po pravilu veoma ozbiljno shvataju pisce iako to stoji u velikoj nesrazmeri s generalnim nedostatkom interesovanja za njih i njihovo delo u širokoj javnosti. I danas posvuda imate programe za pisce u egzilu, a mi iz Krokodila planiramo da pokrenemo prvi takav rezidencijalni program na prostoru zapadnog Balkana.

Gdje Vladimir Arsenijević vidi pisca i čovjeka koji promišlja realnost, Vladimira Arsenijevića u narednoj deceniji ovog vijeka?

Prilično sam zadovoljan svojim životom uprkos okolnostima i u tom smislu ne nameravam da menjam već da dograđujem. Pisaću i baviću se literarnim i kulturnim aktivizmom baš kao i do sad. Pa dokle doguram.

Razgovarao: Dragan Bursać

Izvor: Buka