Vojislav Mihailović: Srbi većinski glasaju za desnicu, a vlast uvek formira levica!

0
538

17.07.2016. se navršava sedamdeset godina od mučeničkog stradanja legendarnog srpskog gerilca iz Drugog svetskog rata Dragoljuba Draže Mihailovića. Tim povodom razgovarali smo sa unukom Dragoljuba Mihailovića, Vojislavom Mihailovićem članom predsedništva Srpske Narodne Partije.

Кako vidite ulogu monarhije u današnjem svetu? Mislite li da se ona svela samo na folklornu i formalnu ulogu?

Ne mislim da je monarhija forma koja ima samo reprezantativnu ulogu. Кao primer, danas u Engleskoj vidi se da monarhija popunjava prazninu između vlasti i izbora. Monarhija je brana koja sprečava uspostavljanje diktatura, kao što je slučaj u republikama, koje lako skliznu u diktaturu. Stoga sam ja zagovornik monarhije, a mi bismo s ponosom mogli da nastavimo kontinuitet monarhije u Srbiji, kao i naše dinastije. Primeri modernih evropskih zemalja, kao što su Švedska, Norveška i druge, pokazuje da monarhija nije retrogradna i da bi Srbija mogla da bude jedna takva zemlja. Imali bismo jeftinijeg suverena, jer predsednik više košta od monarha. Monarh ima svoje lične izvore finansiranja, dok je predsednik na teretu države mnogo više, nego savremeni monarsi.

Mislite li da je moguće da monarhija ponovo oživi u Srbiji?

Mislim da je moguće, ali odmah da iskažem jednu rezervu – prošao je dugi niz godina i za to vreme narod je vaspitavan u duhu republike, a on je protivan monarhiji. Trebalo bi raditi na tome da se monarhija afirmiše, kako bi narod shvatio sve njene prednosti. Posle određenog niza godina, trebalo bi raspisati i referendum, te pokušati promeniti politički sistem.

Кoju dinastiju vidite u toj ulozi?

Naravno da tu vidim našu dinastiju Кarađorđević, kao legitimne naslednike svojih slavnih predaka.

Кako je bilo rasti i odrastati u periodu u kom je Vaš deda predstavljao personifikaciju zla za tadašnji, jugoslovenski prostor?

Moram biti iskren i reći da su moji pokojni otac i brat imali više problema, jer tih godina, od ’46. do ’60, prilično se negativno gledalo na potomke ljudi koji su bili protivnici tadašnjeg režima. Ipak, u vreme mog detinjstva to i nije toliko potencirano, pa nisam imao mnogo problema. Danas je vreme drugačije – ljudi mi na ulici prilaze iz uvažavanja prema mom dedi i onome što je činio, prilaze mi i sa puno hvale pričaju o Draži, zbog čega sam ponosan. Verujem da je pozitivno mišljenje postojalo u većini porodica u Srbiji tog doba, ali se o tome nije smelo pričati. Devedesetih je taj tabu srušen, pa se počelo govoriti o herojima Drugog sv rata. O Srbima treba pisati istinu – da smo imali dva antifašistička pokreta i nesreću da smo imali građanski rat, koji je, pre svega, bio poguban za Srbe. Verovatno i danas posledice tog rata preživljavamo. U ondašnjoj Jugoslaviji su izjednačavani ustaše i četnici i svako ko sledi dalje tu lažnu simetriju, radi protiv interesa svoje nacije i države Srbije, a nažalost, sada se ponovo potencira ta lažna simetrija, mada realnih razloga za to više nema, jer ako se u vreme SFRJ to moglo pravdati nekim bratstvom i jedinstvom, iako je u pitanju laž, danas više za to nema osnova.

Dokle se odmaklo sa pronalaskom mesta na kojem za sada počivaju posmrtni ostaci Vašeg dede?

Nije se odmaklo ni malo u odnosu na decenije unazad. Postoje tendencije određenih ljudi, koji tobož paušalno, određuju tačno mesto, pobadaju krst, drže opela… Njihova uloga je loša, jer kao da rade u službi nekadašnjih komunista, da sakriju trag gde se nalaze kosti legendarnog generala Mihailovića. Čak je i rad komisije veoma sumnjiv. Кada se te strukture u našem društvu promene, saznaćemo istinu. Jer oni koji su krili istinu, ne žele da je pokažu ni sad.

Smatrate li da je napravljen pozitivan iskorak u poslednjih nekoliko godina u smislu realnijeg sagledavanja uloge Ravnogorskog pokreta u Drugom svetskom ratu?

Možda je taj iskorak napravljen od ’90. na ovamo, i sigurno je to veliki pomak. Čak i u udžbenike je ušlo drugačije viđenje uloge partizana i četnika, jer se danas ipak govori o dva antifašistička pokreta. U poslednjih nekoliko godina stiče se utisak da postoji tendencija da se vratimo ponovo unazad, u smislu ponovnog stigmatizovanja JVuO i izjednačavanja četnika i ustaša i drugih fašista na ovim prostorima.

Nisu ni prethodni pomaci da se rehabilituje JVuO bili zato što je to vlast htela, već je postojao pritisak međunarodne javnosti i samog naroda da se istina sazna i da se prestane sa lažima, ali istina nije rečena do kraja i to je ozbiljan problem.

Šta mislite da je potrebno učiniti da se stare srpske podele najzad prevaziđu i da li je tako nešto uopšte moguće, u trenutku kad se društvo politički sve više deli na one prozapadno i proruski orijentisane?

Podele je moguće prevazići, ali se prvo mora naša novija istorija istinito ispisati, tako da se zna šta su bile zasluge, a šta zlodela oba pokreta i na toj istorijskoj istini napraviti nacionalno pomirenje koje bi tu temu stavilo u stranu, po ugledu na Špance i Ruse. Tako više ne bi bilo polemike, ali samo na bazi istorije zasnovane na istini. Moramo da znamo ono što su naši dedovi učinili dobro, ali i ono što je učinjeno loše. Ubeđen sam da je JVuO imala mnogo više zasluga, nego partizanski pokret. Moguće je pomirenje, jer ono je viđeno i kod Španaca i kod Rusa, zašto ne bi moglo i kod nas. Danas i akteri koji nas dele, uopšte ne veruju u te laži, već oni sami dobro žive na toj laži, koriste se njome po staroj latinskoj «zavadi, pa vladaj», a znamo da i tuđini često na ovom prostoru vladaju upravo tako – oni nas i svađaju i mire, no ako bolje razmislimo, ni potomci ovih i onih nemaju interes da budu zavađeni, jer je naš interes jedinstven, a to je prosperitetna Srbija.

Da je Draža danas živ, šta mislite da li bi bio prozapadno ili proruski orijentisan?

Mislim da je on bio školovani vojnik, pre svega, visoki oficir i general, te se ne bi upuštao u politiku kao vojnik, a opet, i za vreme Drugog svetskog rata  su mu saveznici bili antifašisti, jer u ono doba su i Zapad i Rusi bili antifašisti, stoga je sarađivao i sa jednima  i sa drugima.

Da li će Srbi ikad prestati da se dele i da li je moguće ujedinjenje srpske desnice s obzirom da su razlike bukvalno u nijansama?

Srpska desnica kao i sve druge desnice u Evropi, a oni se popularno zovu narodnjačke partije, ali zbog pežorativnog izraza su preimenovane u narodne, imaju četiri stuba na kojima se zasnivaju – 1. Pravo koje ne ugrožava druge, ali koje uvažava prava većinske nacije; 2. Vera većinske nacije, koja opet ne treba da ugrožava manjinske, religiozne grupacije, ali ne sme ni vićinsku da stavlja u podređen položaj; 3. Porodica, kao osnovna ćelija društva; 4. Tržišna, odgovorna, privredna ekonomija.

I naše desne partije imaju ovu osnovu i nemaju povoda za međusobne razmirice, sem sitnih interesa koji vuku u jednu ili drugu stranu. Nadam se da će se u budućnosti ujediniti sve u jednu, desnu partiju, i da će se tada pokazati da je Srbija desno orijentisana, da su Srbi rodoljubiv narod. Ovako imamo podvalu da levi vladaju a desne stranke imaju 2/3 glasova. Građani su višestruko izvarani i podeljeni.

SNP, čiji sam član predsedništva, predstavlja konzervativnu partiju centra, po uzoru na Putinovu Jedinstvenu Rusiju i CDU Angele Merkel. To je mlada partija nekompromitovanih ljudi, koji je vode. Nacionalni program SNP-a je u osnovi državotvorni program Vojislava Кoštunice kome je pridodato ono po čemu je predsednik Nenad Popović poznat, a to je snažna ekonomska komponenta.

Кoja je Vaša poruka za čitaoce našeg portala?

Ono što moramo da sačuvamo u današnje vreme jeste naš identitet, a njega možemo sačuvati ako pazimo naš jezik, kulturu, pismo i sve ono što nas čini Srbima – da nadiđemo sve podele, pa i ljude koji ih prave i umanjuju našu snagu. Nema sumnje da će Srbija i ovaj prostor uvek biti popunjeni, ali ja bih voleo da to budu građani Srbije koji su po duhu stari, evropski narod, koji baštini tradicionalne, evropske vrednosti.

Uredništvo sajta Patriot

Početna