DANILO IKODINOVIĆ: Ćerkama govorim da beže odavde!

1
1894

Da je ovo kojim slučajem bio televizijski intervju, često biste čuli „bip, bip, bip“, ovako ćemo samo povremeno viđati tačkice. Danilo Ikodinović voli da kočijaši. I to mu nekako stoji. Strasno gestikulira, srčan je i kurčevit. Ne voli da se fotografiše. Razgovaramo u njegovoj kafani „Tako je suđeno“ na Novom Beogradu.

Proslavljeni vaterpolista, koji je širom planete doživeo zvezdane sportske trenutke, imao je i najteže ljudske. Pre osam godina je, vozeći motor u alkoholisanom stanju, izazvao saobraćajnu nesreću. Proveo je mesec dana u veštačkoj komi, borio se za život i uspeo da se izvuče, a kao „uspomena“ na taj period ostala je njegova zlatna desnica, na kojoj je imao više od dvesta hirurških intervencija. Danas je skoro ne koristi.

Mogao je da ostane da živi u Italiji, gde je igrao sedam godina, i delimično se kaje što nije. Smatra da mu je sada kasno da „kupi prnje“ i ide u beli svet. Iako nisam imao nameru da mu postavim nijedno intimno pitanje jer je i na tom polju prošao medijsku golgotu, on je imao potrebu da istakne koliko je konačno srećan u ljubavi posle dve i po godine veze sa Majom Ognjenović, uspešnom odbojkašicom koja igra u Italiji.

Dača voli da galami, da se smeje, da pravi štosove, da priča o ćerkama. Poslednji put je uzburkao medijsku scenu kad je pred finale Evropskog finala u vaterpolu napisao na Tviteru: „Šta vredi kad su sve karte otišle gde ne treba. Dvanaest godina sam igrao za reprezentaciju i dobio sam kurac, a ne karte“.

Bilo je lakše dobiti litar krvi nego kupiti kartu za utakmicu između Srbije i Crne Gore?

– Pre svega da istaknem da je Evropsko prvenstvo bilo sjajno i najbitnije je da su momci pobedili. Ambijent je bio fantastičan, organizacija, kažu, jako dobra. A ta situacija s kartama ni danas nije jasna. Odjednom čujem da je neko dobio 500 karata, neko drugi 700. Ne zajebavam se, ovo su tačni podaci. Onda vidim čoveka iz Crne Gore, koga inače znam, koji je od te gomile karata napravio sebi šal i tako se slikao. Video sam tu fotografiju i pregoreo sam.

Čekaj, mamu mu jebem, igrao sam za ovu zemlju ne 12 godina nego mnogo više, jer sam branio boje SFRJ, SRJ, SCG, Srbije -dvadesetak godina sam igrao za neku od tih mojih država, i onda dođem u situaciju da do poslednjeg trenutka ne znam da li ću dobiti 15 karata koje sam tražio. Ja sam imao svoju akreditaciju, ali tražio sam 15, ne 715 za svoje najbliže. Mislio sam da je to normalna stvar. I dobio sam tih 15 karata, ali tek kad se digla čitava frka posle tog tvita. Odmah su zvali: „Evo, evo, dođi po karte.“A znam šta se desilo.

Slušam.

-Kad su proširili Arenu i broj mesta sa 11.000-12.000 podigli na navodnih 18.000, obećali su da će još četiri hiljade pustiti u prodaju. Onda je na tim mestima prodato po 40-50 karata i zatvorili su blagajne da bi ih podelili svojima. Mene u ovoj državi nervira što nas stalno prave ludima. Dakle, oni su povukli karte, razdelili ih kome su hteli, da ne ulazimo u to, a onda smo došli u Arenu, gde sam video 500 praznih stolica. Zar nije finale, zar niste podelili, treba li sve da bude puno? Nije bilo, tvrdim da nije bilo puno u tom delu za koji su karte navodno pustili u prodaju.

Ne bih sada da istražujem ko su tapkaroši, ali zanima me ko su ti koji su dobili po 500, 700 karata. Znam da nećete imena, ali opišite ih.

-Nemam šta da ih opisujem. Oni su to uzeli kao za svoja preduzeća, svoje organizacije. Čekaj, bre, care, u kom to preduzeću radi 500 ili 700 ljudi koji gledaju vaterpolo uživo?! Kapiram da ljudi na takve događaje dolaze da budu viđeni, ali ne mogu, bre, da gledam neke polukurvetine i krimose po ložama. A ovi drugi koji su dobili karte nisu stigli da dođu jer im je iskrslo da idu kod tašte na večeru. Na šta to liči?! Jebem mu mater, to me vređa. Vaterpolo je moj život.

Osim tog velikog sportskog, ovo prvenstvo je imalo i ozbiljan politički prizvuk, odnosno jak zvižduk. Prvi put smo čuli negodovanje na račun vlasti na samom otvaranju.

-Ta reakcija publike je bila samo odraz stanja u ovoj državi. Hala je grmela, ali grmela, baš onako grozno zviždanje. Mogu na televiziji da pričaju šta god hoće, ali ljudi vide kako se realno živi. Ovde se osamdeset odsto ljudi bori za goli život, tako da na televiziji možemo da se lažemo kako srljamo u bolju budućnost i neviđene investicije, ali čekajte, pa nismo toliko ludi.

Ti zvižduci su samo odraz jednog poprilično lošeg života. Nije to ništa novo, ta akutna situacija traje decenijama. Ovde se stalno nešto čeka, i stalno se nešto nadamo, i stalno viču biće nam bolje. Ma, terajte se, bre, u lepu p… m… Svako ko se ovde dočepa vlasti samo gleda kako da pokupi kajmak.

Kako vam deluju ovi sada na vlasti?

-Jebiga, kako mi deluju? Kao muve bez glave. I dalje stojimo u mestu.

Zanimljiv je taj odnos uspešnih sportista i političara na vlasti. Oni se kešaju o vas, a vi dobrovoljno postajete njihove značke na reveru. Kao neki brak iz interesa.

-Mi ispadamo njihovi najbolji promoteri. Nikad nisam igrao za njih, igrao sam za sebe, za svoju porodicu i državu. Bole me đoka ko je na čelu te države. Ali neminovno je da ti se zakače. Novak Đoković je najbolji promoter države, najbolji sportista koga smo ikad imali, ali o njega ne mogu baš tako lako da se kešaju jer ipak je on bog, izolovan je i pametno sve to radi.

Ipak, čim se ovi ostali popnu na balkon, eto još njih 50 iza da se slikaju. Jebiga, ne možeš da im kažeš: „Ko ste vi?“ Oni obezbeđuju finansije, kod nas svaki sportski savez zavisi od države. Ako država ne stane iza saveza -ćao, eksplodirao si. I onda moraš da ćutiš i da ih trpiš jer sport zavisi od politike, političara, države koja će ti dati pare. Ne postoji drugačiji način finansiranja. Zato sport zna da bude i jadan i bedan.

Evo, čitam pre neki dan kako nema nameštanja utakmica u fudbalu. Ma keve ti? Nismo glupi, a taj koji je to izjavio verovatno nije potrčao za loptom. Nemojte da nas zajebavate! Banalne su to stvari, ali mrzim da me prave magarcem. Što se tiče tog braka iz interesa, je.. za lovu. I tako će uvek biti dok sistem ne bude drugačiji, dok se savezi i klubovi ne budu finansirali na neki drugi način. Ovako stalno moramo da zahvaljujemo nekome.

Jeste li vi zahvaljivali?

– Nikada nikome. Sve što sam postigao smatram svojom zaslugom i zaslugom svojih saigrača. A ovi iz Saveza stalno zahvaljuju. Sve što sam znao pokazao sam u bazenu, i stavio sam kapicu i otpevao „Bože pravde“, „Hej, Sloveni“ i ne znam koju sve himnu. Time je moj zadatak završen, a ko mora, neka zahvaljuje. Hoću da vam kažem, to je mnogo jadno. Kao u braku u kom žena finansijski zavisi od muškarca. Ako nema svoj integritet, najebala je: ovaj će da je muči, pljuje, psuje, tuče, a ona će da ćuti i trpi. Kad ima svoju kintu, ona će da mu pokaže kitu, okrene se i ode. Ovi sad zahvaljuju, i ranije su zahvaljivali, nema tu neke razlike, jer ako im ne zahvale, ne apostrofiraju ih, ne imenuju ih, onda taj neki koji sedi i beleži sve to, i dovoljno jako ne čuje svoje ime, odmah će da pozove: „Što me nisi pomenuo?“

Eto, Vanja Udovičić ih je sve pomenuo.

– Dobro, valjda mu je to trenutni zadatak.

Ispade perjanica SNS, a bio je kul lik.

– O tome možemo da pričamo kad isključite diktafon. To je njegov izbor i niko nema pravo da ga osuđuje. Vanja je jednim delom porastao uz mene, kao što sam ja rastao uz Teleta Zimonjića i Igora Milanovića. Ja sam ga vodao i u izlaske, i ovamo, i onamo. Smešna reč vodao, ali bio sam stariji, tako su i mene vodali.

Vanja je ostavio vaterpolo kad je bio najbolji svetski igrač, i to ubedljivo, nije mu bilo premca. I kad je trebalo to da preseče, zvao me je da se vidimo i pitao me šta mislim o tome da uđe u politiku. Ostao sam zapanjen. Samo sam rekao: „Jesi ti to izvagao, šta dobijaš, a šta gubiš? Punoletan si, dovoljno si prošao.“

Nisam baš bio oduševljen tim njegovim potezom, ali video sam da je već bio doneo odluku. Ali, bože moj, podržao sam ga. Na stranu što ja to nikad ne bih radio. Moj senzibilitet je drugačiji, ali čini mi se da Vanja dobro pliva u tome. Drago mi je da se snalazi. Ne dozvoljavam da u mom prisustvu bilo ko priča loše o njemu.

Sada vaterpolo opet ima svojih pet minuta slave, sve blešti, svi su ponosni, a s druge strane klubovi se raspadaju.

– Klubovi su u katastrofalnom stanju. Država ne ulaže i ne treba da ulaže u klubove, već samo da se donese zakon da, ako neki mali, srednji ili veliki privatnik hoće da da novac, onda da im se to odbije od poreza. To se radi decenijama u toj Evropi, kojoj toliko težimo. U protivnom, pare uložene u vaterpolo, ili čak u košarku i fudbal, koji su mnogo popularniji, bačene su. Mora sistemski da se reši pitanje finansiranja u sportu.

Bio je onaj pokušaj kad je Tomislav Nikolić odlučio da u svom Kragujevcu napravi jak vaterpolo klub.

– Jeste, napravili su klub koji je ostao dužan svim živima. To je ružno. Neko je tu proveo određeno vreme, dao sebe, trenirao, pošteno se borio, a ti mu nisi platio. I boli te dupe. Skroz šuplja priča. Dosta je ovde pomešanih stvari. Recimo, kod nas ne mogu Zvezda i Partizan da postoje paralelno, nego zavisi ko je na vlasti i za koga vlastodršci navijaju.

Jedno vreme je Partizan dominirao apsolutno, i košarka i fudbal, sad je Zvezda na redu. Pa, čekaj, a što ne mogu i Partizan i Zvezda, zar nije lepo da imamo konkurenciju?! To je toliko infantilno: kao neko dete koje se naljuti, uzme loptu i više neće da se igra. Posebno je pitanje što nemamo još neki klub u unutrašnjosti. Pa nije Beograd Srbija. Treba li da zaboravimo Ivanjicu, Čačak, Niš, Novi Sad, Suboticu… Ili da ih sve lepo preselimo u Beograd?

Ima li vaterpolo budućnost?

– Apsolutno, i to sjajnu, jer vaterpolo ima sistem. Ono što ova država nema. Sistem je napravio pokojni Vlaho Orlić još šezdesetih godina prošlog veka, i taj sistem se čuvao, poštovao, sledio: svaki trener je iza sebe ostavio trenera. Veliki trener nije sebično čuvao svoje znanje, nego ga je delio sa svojim naslednicima. Bili su ti treneri veliki magovi, odmere ko bi mogao da ih nasledi, lagano ga uvode u celu priču i njemu prepuste voz.

I sve je tako teklo do Dejana Savića, pa će i Dejan Savić naći nekog kada bude imao 300 godina. To je sistem koji funkcioniše više od pola veka. Sve je počelo od Vlaha Bate Orlića, koji je napravio jugoslovenski vaterpolo, ne zna se koliko trenera, i ostavio dobre stvari u amanet ovom sportu na području cele bivše Jugoslavije. E sad, kad bi se u državi napravio neki zdrav sistem, kao Orlićev, u bilo kojoj oblasti, onda bismo mogli da se izvučemo iz govana u kojima smo.

Jeste imali nepristojne političke ponude?

-Jao, jesam. Obično se javljaju pred izbore, nešto me kao zvrcnu, ali svaki put sam im stavio do znanja da ne mogu da se prljam zarad lokala u centru grada koji će mi dati na korišćenje po povoljnoj ceni na 99 godina. Nisam ja za politiku, ne bih se tamo snašao. Kod mene je sve crno-belo, a politika je sva siva. Ipak, voleo bih da se ovde mnogo manje priča o politici. Živeo sam u Italiji sedam godina i oni imaju svoje probleme, recesije, ali svi imaju neke zanimljivije teme.

Ovde u kafani svaki drugi sto debatuje o politici. Često sam boravio i u Švajcarskoj i garantujem da te teme nikome ne padaju na pamet. Oni nemaju pojma ko je predsednik, premijer, ministar saobraćaja. Naša ministarka saobraćaja je u jednom trenutku najpopularnija, to traje mesec dana, a onda je nadmaši neki Vulin. Koga, bre, briga za njih? Oni bi trebalo da rade svoj posao -da ih ne vidimo, ali da se njihov rad oseti.
Hoćete li glasati na izborima?

– Hoću, sigurno. Moram. Hoću da dam svoj glas, obavezno.

Znate li za koga?

-Znam, ali neću da kažem.

To i nije bilo pitanje, važno je da znate za koga ćete.

– Znam, znam. Ali želim da vidim šta nude u predizbornoj kampanji. Šalim se, naravno. Najbolje bi bilo da cela Srbija izađe na izbore, da svi, ali svi glasamo, i onda je to pošteno.

Gledate li televiziju?

-Ne stižem, a kad gledam, onda je to sport. Ne mogu da gledam te teške reči, te budalaštine ne podnosim. Tata me je davno naučio: „Sine, kad prodaš obraz, sve si izgubio u životu.“

Često su starlete bile tema vaših tvitova i izjava.

-Nekoliko puta sam se se zajebavao na taj račun. Došla mi je inspiracija pa sam se zezao. Šta me briga za njih, oni meni nisu niko i ništa, ne plaćam ih ni za šta, ni za kakav posao.

Dobro je što ste to samoinicijativno priznali. Povodom vesti kako srpske misice podvode Arapima, napisali ste da je to razumljivo jer ipak ne mogu sve da budu savetnice u državnim institucijama.

-Nije ni njima lako -treba se jebati za pare. Prodavati ljubav za pare je neviđeno sranje. Ne žalim ih, ali meni je to grozno. One uzimaju ozbiljnu lovu, zavisi kako koja: 100, 300, 500 soma evra. Sada nemojte da me pitate kako znam tarife -znam. Ne plaćam, ali znam. Kad su jednom pitali Frenka Sinatru zašto plaća prostitutke kada može da ima koju god hoće ženu na svetu, on je rekao: „Ja ih plaćam da odu.“

Osim starleta, imamo i promociju kriminalaca kao rol-modela, koje mlade generacije treba da prate.

-Grozno, naježio sam se kad sam video kako klinci traže autogram od Kristijana. To je sistematsko zaglupljivanje ljudi. Ili to što svakodnevno možemo da čitamo šta rade deca poznatih.

Onda ta deca stvore u glavi iskrivljenu sliku o sebi, a onda drugi klinci koji to čitaju takođe dobijaju pogrešnu viziju šta treba da se radi.

Kako vam je ruka?

-Super, toliko sam se navikao na život sa ovim mojim deformitetom, u stvari invaliditetom, da normalno funkcionišem. U glavi sam raskrstio s tim da će ikad biti bolje od ovog kako je sad. Jedino ako me marsovci ne dotaknu, a verujem da neki svemirci postoje. Poslednji put sam išao na operaciju pre četiri godine i taj doktor bi me zvao da dođem opet da je bilo nekih pomaka u medicini na ovu temu.

Poprilično sam sranje napravio, isekao sam sve nerve koji upravljaju rukom. Nekada kad dođem kući, legnem i gledam u plafon, malo se zamislim i onda jebem kevu samom sebi zbog onoga što sam uradio. To traje pet minuta i onda se vratim u realnost. Sada živim dosta kvalitetan život, u nekim segmentima je bolji nego ikad. Jako sam zadovoljan.

Od te kobne junske noći prošlo je osam godina.

-Ne razumem one ljude koji kažu ne kajem se ni zbog čega, ja bih opet sve isto. E, ja se kajem, ne samo zbog toga, to je drastičan primer, ali pola toga ne bih isto uradio. Sigurno ne bih otišao da ločem s društvom pa seo na motor. Više nikad nisam seo za volan ako bih liznuo alkohol. Kada vidim ove iz kafane kako pijani sedaju u kola, samo im priđem: „Care, zovi taksi, ne treba ti to, evo pogledaj mene.“
Posle buđenja iz veštačke kome, kada ste shvatili šta se desilo, plakali ste danima, a onda ste rekli sebi jednu, čini mi se ključnu rečenicu, zahvaljujući kojoj danas ovde i sedimo: „Ako si bio mangup da sedneš pijan na motor i jurcaš 200 na sat, sada budi mangup pa se izvuci iz ovoga.“

-Sećam se toga kao da je juče bilo. To je bila realna agonija. Nije baš da sam hteo da se ubijem, ali da sam mogao da kliknem prstima i da umrem -uradio bih to bez razmišljanja u bolničkom krevetu. Sad baš da skačem sa zgrade, ne bih mogao, ali jako sam želeo samo da zažmurim u tom momentu i da umrem. E, tad mi je sinulo: „Pička ti materina, jesi hteo da budeš frajer? Jesi! E sad treba da budeš mnogo veći frajer da se izvučeš iz ovoga.“ Jedino nisam podnosio da me sažaljevaju, to jedino ne, pusti me u pizdu materinu, izvući ću se kako znam i umem. I izvukao sam se.

Koja je razlika između života u bazenu i života u kafani?

-Auh, kakvo pitanje. Drastična razlika. Život vrhunskih sportista je dosta uniformisan, ograničen: bazen-kuća-putovanje, bazen-kuća-putovanje, i tu se sve završava. Čekaš neki slobodan dan da izađeš, a i tad ti nije baš do izlaska. Osim kad si jako mlad. S druge strane, kao vrhunski sportista si privilegovan i omogućeno ti je sve: ne razmišljaš ni o čemu osim o igri.

Odatle dolazi jedna vrsta ograničenosti, nemaš viziju o spoljnom svetu i, kad izađeš iz sporta, tek tada ukapiraš koliko ništa ne znaš. Zato su mnogi sportisti koji su imali milione ostali bez para. Izađu iz sporta, onda ih dohvate mangupi i urade ih na brzinu:

„Uloži ovde, uloži onde, tap-tap-tap, i nestanu milioni“. Dakle, pričam o ljudima koji su imali i po nekoliko miliona evra, a ostali su bez žute banke. A kafana je ozbiljna institucija, obožavam je. Ovaj posao mi se mnogo sviđa, pronašao sam se u kafani kao što sam se nekad pronalazio u bazenu. Možda tu ima i malo genetike, dede i s majčine i sa očeve strane držali su kafane, fino su radili i lepo živeli od toga. Moj ćale ne podnosi kafanu, mrzi je iz dna duše, i bio je jako nesrećan kad sam krenuo u ovu priču, iako je negde naslućivao da ću se time baviti.

Sad je zadovoljan jer sve dobro funkcioniše. Ali razlika između bazena i kafane je
velika. Ovde sam non-stop izložen čarima nezdravog života, a i noć ubija, a sport je relativno zdrava stvar, kažem relativno jer iziskuje ogromne fizičke napore, a ni to nije previše zdravo.
Da li vam je slava nekad udarila u glavu?

– Nije mnogo. Dosta sam prizeman, i to prvenstveno zahvaljući ocu, koji mi je, i kad sam postizao najveće uspehe, govorio: „Šta se praviš važan, ti si kao neko mudo, nešto si kao uradio u životu.“ Tako bi me svaki put verbalno udario u glavu i vratio na zemlju. A zna slava da ponese, kad dođeš malo do para, do žena, pa možeš da odeš na mesta na koja obični ljudi nikada neće stići, i uđeš na neka vrata i sediš s nekim ljudima koji su retko kome dostupni. To sve utiče na psihu, a kad izađeš iz sporta, onda tek vidiš koliko ništa ne znaš. Tek onda počinje ozbiljan život.

Šta savetujete ćerkama?

– Stalno im pričam kako treba da odu odavde. Ovde neke velike perspektive, nažalost, nema. Najviše bih voleo da mogu da im kažem „ostanite ovde, učite škole, imaćete posao, ceniće se vaš rad i trud“. Ipak, ne mogu da ih lažem. Teško mi je što ih tako savetujem, jezive su to stvari, evo, dok pričam, stoji mi knedla u grlu.

Međutim, ne mogu da budem takav egoista i da im kažem: „Ostanite ovde da bi tata mogao da vas pomazi. Ne, bre, idite, borite se, pa će tata, ako bude imao love, doći kod vas.“ Ovde niko nema odgovornost jer, šta god da uradiš, trebalo bi da snosiš posledice za to, ali kod nas to ne postoji.

Pogledajte samo sudstvo – ovaj je ubio, ma nema veze, ovaj švercovao, ma nema veze, ona je opljačkala, ma nema veze. Sve se da zataškati jako lako. Život kao da nema cenu. Često idem kod Maje u Italiju, slušam njihove radio-programe, koji su fantastični, i usred te zabave uznemireni glas spikera kaže: „Ove godine je iz Italije otišlo 60.000 ljudi da potraži bolju budućnost.“ Oni doživljavaju kao opštu katastrofu to što je od njih 65 miliona otišlo 60.000. A iz ove naše učmale zemlje od šest miliona svake godine ode više.

Nama je super što nam odlaze ljudi, mi to kapiramo kao nešto dobro. Ova zemlja je lepa, ima pametnih ljudi, ali loše smo vođeni poslednjih 25 godina. Ubili su nas u pojam, isprali nam mozak, malo ljudi je ostalo sa svojom glavom. Pored sve transparentnosti koju neprestano promovišu, političari nam postadoše milioneri, deca im se školuju u inostranstvu na ozbiljnim koledžima, oni se leče na najskupljim klinikama. Sve je, kao, transparentno i sve je od plate. A mi treba da se pravimo da smo glupi. No, biće nama bolje jednog dana, ali bojim se da nam nema spasa.

Newsweek.rs