Narkobos Šonu Penu ispričao sve o kartelu i Pablu Eskobaru!

0
816

– Izlazim iz kamiona, gledam upitno u lica ljudi oko mene tražeći odobrenje da uzmem torbu iz prtljažnika. Klimaju mi glavom. Krećem. I kad sam krenuo… Eno njega. Odmah pored kamiona. Najpoznatiji begunac na svetu: El Čapo – objašnjava Šon Pen

Najveći kriminalac na svetu, “El Čapo” Guzman, vođa ozloglašenog Sinaloa kartela, uhapšen je u petak i biće uskoro izručen Americi, ali to nije glavna vest. Glavna vest je da je u oktobru do Guzmana došao holivudski glumac Šon Pen i sa njim napravio intervju, prvi i verovatno poslednji koji je El Čapo u životu dao.

Intervju je kasno sinoć objavljen u magazinu “Roling Stoun”, u okviru teksta koji je napisao Šon Pen.

Pen u tekstu opisuje kako uz pomoć svog prijatelja Espinoze u hotelu u Njujorku, u kojem odseda i predsednik Meksika Enrike Penja Nijeto (kakva ironija sudbine, piše Pen!), kuje planove za susret sa El Čapom.

– Ovo je paradoks jer Meksiko danas ima, faktički, dva predsednika. A Enrike Penja Nijeto nije predsednik Meksika s kojim ja planiram da se susretnem – piše Pen.

Pen zatim piše kako nije ponosan što “čuva tajne koje mogu da zaštite kriminalce”, ali i da “sa poverenjem El Čapa čovek ne sme da se zajebava”

– Video sam dosta fotografija obezglavljenih, osakaćenih i mecima izrešetanih ljudi, hrabrih novinara i neprijatelja kartela – piše Šon Pen.

Pen zatim objašnjava da je do susreta sa El Čapom došao uz pomoć meksičke glumice Kejt del Kastiljo (koja igra narko-baronicu u seriji La Reina del Sur (kod nas prevedena kao “Kraljica juga”). Zatim opisuje svoj put u Meksiko i susret sa izvesnim Alonzom, saradnikom El Čapa, i El Čapovim sinom, Alfredom Guzmanom, koji ih je vozio do aerodroma.

Fascinantan je deo priče kada mu Alfredo, dok lete avionom prema El Čapu, objašnjava kako je moguće da letelica ostane neprimećena i da je niko ne prati:

– Pitam Alfreda kako je siguran da nas niko ne prati ili kontroliše. On se nasmeje (a primećujem da se ne smeje mnogo) i pokazuje na crveni uređaj ispod kontrola u kokpitu. “Ovo blokira radar”, kaže on. Dodaje da u vojsci imaju svog čoveka koji im javlja kad je avion za praćenje armije u vazduhu – piše Pen.

Posle 14 sati dugačkog puta od Los Anđelesa do El Čapovog skrovišta, Šon Pen se konačno sastao s njim. Evo kako je opisao susret:

– Izlazim iz kamiona, gledam upitno u lica ljudi oko mene tražeći odobrenje da uzmem torbu iz prtljažnika. Klimaju mi glavom. Krećem. I kad sam krenuo… Eno njega. Odmah pored kamiona. Najpoznatiji begunac na svetu: El Čapo. U glavi mi momentalno promiču stotine fotografija i novinskih tekstova koje sam čitao dok sam se spremao za ovo. Nema sumnje da je ovo prava stvar – to je on. Nosi običnu svilenu košulju, crni džins, i čini se da je u odličnoj kondiciji i zdravlju za čoveka koji je u bekstvu. On otvara vrata, Kejt izlazi i on je dočekuje kao što bi dočekao ćerku koja se vraća sa koledža. Njemu je izgleda važno da izrazi toplu dobrodošlicu osobi sa kojom je, do danas, komunicirao samo izdaleka. Posle pozdrava s njom, okreće se prema meni sa gostoljubivim osmehom, pružajući mi ruku. Ja je prihvatam. On me privlači u “kompadre” (drugarski) zagrljaj, gleda me u oči i izgovara reči dobrodošlice, u dugom govoru na španskom koji je prebrz za moje uši. Skupljam prisebnost da mu na “indijanskom” španskom objasnim da moram da se oslonim na Kejt, kad je reč o prevođenju na engleski. Tek tad on shvata da nisam razumeo ono što je izgovorio kao znak dobrodošlice. Pravi šale sa svojim ljudima, smejući se sopstvenoj pretpostavci da ja govorim španski, i mojoj dezorijentaciji, te činjenici da sam ga pustio da govori tako dugo – opisuje Šon Pen.
Pen dalje opisuje kako je u društvu sa njim, El Čapom i “Kraljicom juga” bilo još 30-35 ljudi, uredno podšišanih i obučenih, svi nepušači, a u okolini, kako pretpostavlja, još stotinak naoružanih narko-vojnika. U razgovoru sa Penom, u kojem je glumac objasnio svoje namere (da uradi intervju), El Čapo je prvo pitao za Penov odnos sa pokojnim Ugom Čavezom. A onda ga je upitao nešto što je nasmejalo Pena:

– Doneli su flašu tekile. El Čapo nam je svima sipao po tri prsta. Nazdravljajući, pogledao je u Kejt. “Ne pijem obično, ali hoću da pijem s vama”, rekao je. Posle podizanja čaša, ja uzmem gutljaj, iz učtivosti. Onda me je pitao “Da li je mnogo ljudi u SAD čulo za mene?” “O, da”, kažem mu ja, i prenesem mu da je sam baš veče pre polaska u Meksiko gledao dokumentarac posvećem njemu, pod imenom “U poteri za El Čapom”. On i njegovi ljude se smeju na ovo – piše Šon Pen.

Posle dogovora o intervjuu (El Čapo je pristao, ali tek za osam dana), Pen ga je pitao da li je poznavao Pabla Eskobara.

– Da, upoznao sam Pabla Eskobara. U njegovoj kući, jednom. Velika kuća”.

Posle ovog razgovora Pen i El Čapo su se rastali, i dogovorili da se vide 11. oktobra. Šon Pen onda dobija informacije da je DEA (američka služba za borbu protiv trgovine narkoticima) znala za njegov susret sa El Čapom, i ne dobija povratnu informaciju od narko-bosa. Posle nekoliko pokušaja, Kejt, na kraju, uspeva da kontaktira Guzmana, i donosi se odluka da od susreta nema ništa, jer je situacije previše napeta. Umesto susreta, Pen će svoja pitanja poslati preko interneta, a Čapo će snimiti odgovore na njih.

Posle nekoliko besanih noći i čekanja na El Čapove odgovore, Pen ih je konačno dobio. Guzmanov kurir je doneo snimak “Kraljici juga”, i ona ga je odnela Šonu.
Evo kako je El Čapo Guzman odgovarao na pitanja Šona Pena:

– Želim da pojasnim da je ovaj intervju samo za gospođicu Kejt del Kastiljo i gospodina Šona Pena – započinje El Čapo, a onda mu čovek na španskom postavlja pitanja koja je Pen poslao. Samo neka od njih, doduše, pojašnjava glumac: “par njih je postavio direktno, neka je parafrazirao, neka potpuno preskočio”.

Kakvo je bilo vaše detinjstvo?

– Sećam se od vremena kad sam imao šest godina do danas. Moji roditelji, skromni, siromašni ljudi. Sećam se kako je moja mama mesila hleb kako bi izdržavala porodicu. Ja bih ga prodavao. Prodavao sam pomorandže, gazirana pića, prodavao bih bombone. Moja mama je bila veliki radnik, mnogo je radila. Uzgajali smo kukuruz, pasulj. Čuvao sam bakinu stoku i sekao drva.
Kako ste ušli u posao sa drogom?

– Pa, od vremena kad sam napunio 15 godina, i kasnije, tamo odakle sam ja, a to je opština Badiraguato, odrastao sam na ranču koji se zvao La Tuna, u tom kraju, a tamo nije bilo prilika za posao. Jedini način da se zarade pare bio je da se kupuje hrana, da se preživi, da se uzgaja mak, marihuana, i u tom periodu ja sam počeo da je uzgajam i da je prodajem. To mogu da vam kažem.

Kako ste otišli odande? Kako se proširila priča?

– Odatle, sa mog ranča, otišao sam sa 18 godina, otišao sam u Kuliakan, a onda u Gvadalaharu, ali uvek sam se vraćao na moj ranč, čak i do dan danas, jer moja mama, hvala Bogu, još je živa, i tamo je na ranču, La Tuna, i tako su bile stvari.

Kako se promenio vaš porodični život od tad pa do danas?

– Vrlo dobro – moja deca, moja braća, moji bratanci. Svi se slažemo dobro, veoma normalno. Vrlo dobro.

A sada, kada ste na slobodi, kako je to uticalo na vas?

– Pa, kad je reč o slobodi, srećan sam, jer sloboda je veoma fina, a pritisak, za mene, je normalna stvar, jer moram da vodim računa i da budem oprezan već nekoliko godina u nekim gradovima, i ne, ne osećam ništa što škodi mom zdravlju ili umu. Osećam se dobro.
Da li je istina ono što kažu, da droga uništava čovečanstvo i donosi nesreću?

– Pa, realnost je to što droga uništava. Na nesreću, kao što sam rekao, tamo gde sam ja odrastao ne postoji drugi način da se preživi, nema ekonomije u kojoj je moguće zarađivati za život.

Mislite li da je istina da ste odgovorni za visok nivo zavisnosti od droge u svetu?

– Ne, to nije tačno, jer onda kad ja ne budem postojao, to se neće smanjiti ni na koji način, trgovina drogom. To nije tačno.

Da li je vaš biznis rastao i razvijao se dok ste bili u zatvoru?

– Iz onoga što vidim, i onog što znam, sve je isto. Ništa se nije smanjilo. Ništa se nije povećalo.

Šta je sa nasiljem koje je povezano sa ovom vrstom aktivnosti?

– Delom, to postoji jer neki ljudi odrastu sa problemima, a onda je tu i zavist i neki ljudi imaju informacije protiv drugih ljudi. Ovo stvara nasilje.

Da li sebe smatrate nasilnom osobom?

– Ne, gospodine.

Da li ste skloni nasilju, ili ga koristite kao poslednju opciju?

– Gledajte, sve što ja radim je to da se branim, ništa više. Ali da li ja započinjem nevolje? Nikada.

Kakvo je vaše mišljenje o situaciji u Meksiku? Kakva je prognoza za Meksiko?

– Pa, trgovina drogom je već deo kulture, i to potiče od naših predaka. I ne samo u Meksiku. Ovo je širom sveta.

Da li vašu aktivnost, vašu organizaciju, smatrate kartelom?

– Ne, gospodine, ne uopšte. Jer ljudi koji posvećuju svoje živote ovoj aktivnosti ne zavise od mene.
Kako se vaš posao razvijao od momenta kad ste počeli, pa do danas?

– Velika razlika. Danas ima mnogo droge, a nekad smo znali samo za opijum i marihuanu.

Kakva je razlike između ljudi nekad i danas?

– Velika razlika, jer danas, dan za danom, sela postaju veća, i ima nas više, i ima više načina razmišljanja.

Koja je perspektiva za ovaj posao? Mislite li da će nestati? Da li će se razvijati?

– Ne, neće se završiti jer, kako vreme prolazi, imamo više ljudi, i ovo se nikad neće završiti.

Mislite li da terorizam na Bliskom istoku na bilo koji način ima uticaj na trgovinu drogom?

– Ne, gospodine, nikakav uticaj.

Videli ste kakvi su bili poslednji dani Eskobara. Kako vidite vaše poslednje dane, s obzirom na to kojim poslom se bavite?

– Znam da ću jednog dana umreti. Nadam se prirodnom smrću.

Američka vlada misli da meksička vlada ne želi da vas uhapsi. Ono što oni žele je da vas ubiju. Šta vi mislite?

– Ne, mislim da će me uhapsiti ako me pronađu, naravno.

Kad je reč o vašim aktivnostima, mislite li da one imaju uticaj na Meksiko? Mislite li da značajno utiču na Meksiko?

– Ne, uopšte. Nikako, ne.

Zašto?

– Jer trgovina drogom ne zavisi samo od jedne osobe. Zavisi od mnogo ljudi.

Koje je vaše mišljenje, ko je kriv ovde, oni koji prodaju drogu, ili oni koji kupuju drogu i stvaraju potrebu za postojanjem trgovine drogom? Koji je odnos između proizvodnje, prodaje i upotrebe?

– Da nema upotrebe, ne bi bilo prodaje. Istina je da upotreba, iz dana u dan, postaje veća i veća. Tako da se prodaje i prodaje.

Čujemo da je avokado dobar za zdravlje, limun, guanabana. Ali niko to nikad nije rekao za drogu. Da li ste ikad uradili nešto da apelujete na ljude da koriste više droge?

– Ne. To privlači pažnju. Ljudi, na jedan način, hoće da znaju kakav je to osećaj, ili kakav je ukus. A onda zavisnost postaje veća.

Imate li snove? Da li sanjate?

– Sve što je normalno. Ali da sanjarim, preko dana? Ne.

Ali morate imati neke snove, neku nadu za vaš život?

– Želim da živim sa mojom porodicom dane koje mi Gospod podari.

Ako biste mogli da promenite svet, šta biste uradili?

– Za mene, stvari kakve jesu su dobre, srećan sam.

Kakav je odnos sa vašom mamom?

– Moj odnos? Savršen. Vrlo dobar.

Da li je to odnos poštovanja?

– Da, gospodine, poštovanje, privrženost i ljubav.

Kako vidite budućnost vaših sinova i ćerki?

– Vrlo dobro. Oni se slažu dobro. Porodica je bliska.

A vaš život? Kako se promenio, kako ste živeli od bega iz zatvore?

– Mnogo sreće – zbog moje slobode.

Da li ste ikad koristili drogu?

– Ne, gospodine. Pre mnogo godina, da, probao sam. Ali zavisnik? Ne.

Pre koliko?

– Nisam koristio drogu u poslednjih 20 godina.

Zar niste bili zabrinuti da ćete vašim bekstvom dovesti vašu porodicu u rizik?

– Da, gospodine, jesam.

Kad je reč o vašem bekstvu, da li ste hteli slobodu po bilo koju cenu, po cenu bilo koga?

– Nikad nisam pomišljao na to da nekog povredim. Sve što sam tražio od Boga je bila sloboda, i sve je bilo u redu. Sve je bilo savršeno. Ja sam ovde, hvala Bogu.

Dva puta kad ste pobegli, vredno je spomenuti, nije bilo nasilja.

– Sa mnom, nije došlo do toga. U drugim situacijama, ono što sam video, stvari se odvijaju drugačije, ali ovde, nismo koristili nasilje.

Imajući na umu ono što se piše o vama, što se vidi na TV, što se priča u Meksiku, kakvu poruku biste poslali ljudima Meksika?

– Pa, mogu da kažem da je normalno da ljudi imaju pomešana osećanja jer me neki ljudi poznaju, a neki ne. To je razlog što kažem da je normalno. Jer oni koji me ne znaju mogu da sumnjaju u to kad neko kaže, u ovom slučajum, da sam dobra osoba, ili ne.

Ako vas pitam da se definišete kao osoba, ako vas zamolim da se pretvarate da niste Hoakin, nego da ste osoba koja ga poznaje bolje od bilo koga na svetu, kako biste se definisali?

– Pa, znao sam ga, sa poštovanjem, i iz moje tačke gledišta, i on je osoba koja ne traži probleme, na bilo koji način. Na bilo koji način.

Telegraf