Spasao decu, a skojevci ga izboli nožem

0
648

Navršilo se 60 godina od smrti Irineja Ćirića, jednog od najznačajnijih arhijereja SPC u prošlom veku. Iz zloglasnog mađarskog koncentracionog logora Šarvar spasao 2.800 dece, a umro od batinanja

U GODINI koja je na izmaku navršilo se šest decenija od upokojenja episkopa Irineja Ćirića (1884-1955), jednog od najznačajnijih i najtragičnijih arhijereja SPC ne samo svog doba, već celog prošlog veka. Na čelu Eparhije bačke Ćirić je, naime, bio tokom Drugog svetskog rata, kada je ona, okupana u nevinoj srpskoj krvi, bila pod mađarskom okupacijom. To će ga, docnije, praktično koštati života.

– Posle rata, komunističke vlasti su ga zbog navodne saradnje sa okupatorom 17 meseci držali u kućnom pritvoru. Liturgiju je prvi put ponovo služio o Uskrsu 1946. Ja sam na njoj bio čtec što je, uzgred, najniži sveštenički čin – seća se novosadski advokat Kosta Hadži, kojem je tada bilo 13 godina.

Uprkos pretećoj senci optužbe za kolaboraciju koja, inače, nikada nije sudski ozvaničena, Ćirić je, veli naš sagovornik, nedugo posle Uskrsa krenuo u obilazak eparhije. U Odžacima su ga, međutim, sačekali ostrašćeni skojevci i gotovo ubili. Pored brutalnog prebijanja, više puta je uboden nožem.

NAJMLAĐI EPISKOP ĐIRIĆ je rođen 1884. u Sremskim Karlovcima. Sa svega 22 godine završio je Duhovnu akademiju u Moskvi, a u 24. je doktorirao na grupi za semitske jezike Univerziteta u Beču. Kada je 1922. rukopoložen za vladiku bačkog, bilo mu je samo 38 godina i bio je najmlađi episkop svog doba.

– Pričalo se da je to bila zaseda, ali to niko nije istraživao, a vladika, inače, tih i neobično odmeren čovek se od povreda praktično nikada nije oporavio – kaže Kosta Hadži.

Gotovo sve vreme od prebijanja do smrti 1955. Ćirić je proveo u postelji u Vladičanskom dvoru. Kosta Hadži je, inače, sin onog Koste Hadžija kojeg će se i naši čitaoci sigurno setiti iz TV serije „Montevideo“, takođe advokata i međuratnog generalnog sekretara Fudbalskog saveza Jugoslavije. Za ovu priču je, međutim, važnije to što je on bio i Ćirićev blizak prijatelj i, zajedno sa predsednikom novosadske crkvene opštine Jovanom Ćulumom, saradnik u uzvišenom poduhvatu izbavljenja zatočenika zloglasnog mađarskog koncentracionog logora Šarvar.

– Oni su iz tog logora 1942. spasli 2.800 dece i 180 majki sa odojčadima i rasporedili ih u porodice širom Eparhije bačke, gde su dočekali kraj rata – kaže mr Gordana Petković, viši kustos Muzeja grada Novog Sada.

U tom logoru je, da podsetimo, od gladi i bolesti skončalo preko 3.000 bačkih Srba, mahom solunskih dobrovoljaca i njihovih potomaka koji su, posle Prvog svetskog rata, naseljeni u Bačku.

A kakva je zaista bila Ćirićeva „kolaboracija“, rečito govori knjiga „Stenografski zapisi sa suđenja glavnoodgovornima za raciju u Južnoj Bačkoj 1942“ istoričara dr Aleksandra Kasaša. Tokom okupacije, Ćirić jeste bio poslanik u mađarskom parlamentu, ali je, zapravo, činio sve da, u strašnim okolnostima, spase pripadnike sopstvenog naroda, uključujući i ideološke neistomišljenike.

IZLOŽBA IZLOŽBA posvećena Irineju Ćiriću, koju je pripremila Gordana Petković, otvorena je pre nedelju dana u Kulturnom centru Novog Sada. Prikazano je mnoštvo dragocenih fotografija i dokumenata, Đirićeve odore, mitre i panagije i autoportreti i ikone, pošto se veoma uspešno bavio i slikarstvom i ikonografijom.

„Episkop Ćirić mi se u sedam-osam slučajeva obratio za pomilovanje i u svima sam mu izašao u susret, osim u slučaju njegove molbe za pomilovanje Svetozara Markovića“, navodi se u stenogramu poratnog saslušanja Ferenca Sombatheljija, načelnika Generalštaba mađarske vojske, objavljenog u Kasaševoj knjizi.

Reč je o Svetozaru Markoviću Tozi (1913-1943), jednom od vođa komunističkog pokreta i uredniku „Slobodne Vojvodine“ (današnji „Dnevnik“) koja je, na svojim stranicama, Ćirića označavala kao izdajnika i pretila mu posleratnom odmazdom koja će se, nažalost, i dogoditi.

Ćiriću je zamerano i na držanju tokom mađarske racije u januaru 1942. u kojoj je u južnoj Bačkoj zverski ubijeno preko 4.000 Srba i Javreja, a kojom je komandovao general Ferenc Feketehalmi Cajdner. Opisujući pripreme za taj zločin, Cajdner je, navodi se Kasašovoj knjizi, na saslušanju 1945. rekao:

Kosta Hadži i Jovan Ćulum, saradnici vladike


„Ja sam imao zamisao da stvorim jaz između partizana i ostalog srpskog stanovništva i za to sam hteo da zadobijem pomoć episkopa Ćirića, ali me je on odbio. Tek kasnije je izašao jedan njegov proglas, ali u deformisanom obliku.“

Svoju verziju proglasa koji treba da stvori pomenuti jaz, Cajdner je, kako sam navodi, Ćiriću dao još 8. januara 1942, tražeći samo da ga potpiše, što je ovaj odbio. Onaj „deformisani“, s pozivom Srbima na mir, koji je pod novim Cajdnerovim pritiskom očajni vladika sam napisao, a koji mu je, posle rata, spočitavan kao izdajnički, objavljen je 22. januara, dan pošto je počeo krvavi mađarski pir u Novom Sadu.

„Eto vidiš, sad ja moram da priznam ono u šta nisam uveren, ali kad će to ublažiti gorku sudbinu našeg naroda, ja moram da mu dam ono što traži“, rekao je, pišući ga, svom sekretaru, prezviteru Nikoli Dragojlovu, a ovaj, kako se navodi u Kasaševoj knjizi, posvedočio 1945. pred istražnim organima.

Novosti