Revolucija iz prvog lica – trgovina iz trećeg (Kako su nam prodali slobodu)

0
985

Profesionalni dizači tri prsta su opet zakazali – osim saopštenja podrške i protesta u Beogradu (mitingovati u Beogradu za promene u Podgorici podjednako je kao masturbirati umesto penetrirati),  nisu uradili ništa. Lako je biti Srbin dok ne preti pendrek .U to ništa se uklapa i da na moje vapaje da mi “ulete” 20 evra da se dovučem do Crne Gore, ostali nemi  – pošto cvećka nisam, sa pozajmljenih tri stotine dinara, ulazim u Gaju. Velika serija, pada 35-ica, posle nje odmah I 26-ica i put može da počne. Hvala gospodinu Gajiću, hvala fortuni – kada se hoće, onda se i mora.

U busu mi stiže poruka od Marka Milačića, tada sam verovao, a sada znam, jedinog pravog predstavnika opozicije u Crnoj Gori. “Brate, hajde da obalimo ovo govno”. Ne moram mu ni odgovarati, zna šta mislim.

Subota, Podgorica,  pet ujutru. Stigao sam, konačno. Istina, bez centa i prazne baterije, ali oni koji me znaju, odavno ne vide ništa čudno u takvim okolnostima. Na trenutak razmišljam šta uopšte tražim ovde, stotinama kilometara daleko od kuće, ali trenutak brzo prolazi: znam zašto sam ovde. Znam zašto bi svako morao biti ovde. Vreme je da Milo padne- a sam od sebe, vala neće. Bilo bi dobro da hoće, da mi sedimo u našim foteljama, gledamo naše Farme i vodim naše trač-partije, a on da sruši samog sebe, međutim taj scenario ne deluje krajnje realno.

 Gledam kako se mrak sklanja sa crnogorskog neba – i uživam u prizoru. Ne jer sam nepopravljiv romantik, već jer sam upravo zato i došao: priželjkujem istu scenu uveče, kada narod stane Milu na crtu, jer Milo na crtu narodu odavno ne sme i neće.

Da ovo neće biti samo još jedan protest i još jedan pokušaj, oseti se odmah – krajnje gostoljubivi čikica u zadimljenoj birtiji blizu Železničke stanice časti me vinjakom I telefonom. Čita se “Dan”, odlazak na proteste se ne postavlja kao pitanje za većinu gostiju. Zapravo, čini se da protesti u rokovniku većine gostiju za subotu veče ne postoji alternativa.

Stižem do Studentskog doma, gde ću po ranijem dogovoru ilegalno boraviti, u pravi momenat: Vule, vođa ekipe, okupio je dvadesetak odvažnih i daje im poslednje instrukcije. Napaljenost na vrhuncu, gotovo su svi sigurni da je danas taj dan – ne može se dočekati 19 časova, pa da se krene u istoriju. Mladi momci i devojke, Vule i Ksenija kao vođe čopora, deluju obećavajuće. Ne sme se Crna Gora bojati za budućnost, uz ovakvu mladost, mislim se. Jedan od prisutnih, inače ljubitelj lakih droga, obećava da ćemo zapaliti džoint pred Vladom Crne Gore. Nešto kasnije, shvatiću da će to biti jedino javno izrečeno obećanje tog dana koje će biti ispoštovano.

Trgovci – na veliko i na malo

Masa se sliva na Trg sa svih strana. Mlado, staro, muško, žensko – sa leve nam strane Nikšićani sa fantomkom, rešeni da večeras ne idu kući, dok posao ne bude obavljen, sa desne namontirana cica u štiklama koja više deluje kao da je pošla u kakav elitni prestonički klub nego na demonstracije, ali je rešena da joj je dosta. Svima je dosta, to je zajednički imenitelj ovim ljudima, a ne stranačke zastave ili nacionalna obeležja koja se vijore tu i tamo. Horski odjekuje „Milo lopove“ – kroz taj narodni krik, ispojano je sve što se u sebi ne može držati. Ukradene mladosti, upropašćena preduzeća, izgubljena radna mesta, poniženja koja se protežu dve i po decenije, odsustvo slobode. Nije to samo poklič, to je pre vapaj – ne tražimo vam više slobodu, uzećemo je sami. Sada i ovde.

 Gledam ka bini, većinu učesnika poznajem lično – baš zato što ih poznajem, dovodim urođeni mi optimizam pod upitnik. Pitam se, imaju li ti ljudi kakav plan za večeras, imaju li kakvu ideju ili očekuju da spomenuta cica koja je odbila da da broj jednom od Domaca (kajaće se, siguran sam) skine štikle i rame pod rame sa penzionerom iza nje rastera brojne kordone sa gas maskama, u ratnoj opremi.  U tom momentu, delovalo je da samo kriminalna i privatizovana organizacija koju pojedinci nazivaju i crnogorskom policijom, stoji između naroda i te toliko željene i sanjane slobode. U kasnijim momentima, shvatio sam baš i nije tako.

Za Domce nema straha, ni dileme – probijamo se do šipke. A, gde ćemo drugde i biti? Govorancija je završena, atmosfera se zakuvava – Ranko Krivokapić je dobio deset minuta da se javi i izađe u susret zahtevima Demokratskog fronta, inače, kako veli Slaven Radunović (NSD), organizatori ne mogu odgovarati za postupke naroda. Stariji svet počinje da se povlači, ali većina se ne pomera ni korak, iako je manje-više jasno šta sledi. Nadam se da postoji dogovor sa policijom ili dogovor sa Krivokapićem i da je sve ovo samo nužna dramatizacija – ne zato što se bojim batina (a, bojim se), nego zato što je u suprotnom narod poslužen Milu na tacni kao stoka na traci za klanje. Sve osim tog dogovora bio bi idiotluk, pa samim tim i čin velikih idiota ili malih prevaranata.

Zamerao sam tada, a zameram i sada Slavenu, kao i onima sa kojima se konsultovao, nekoliko stvari: prvo, što nije skupio muda kao muškarac, lider, Srbin, da naredi „Juriš“, baš kao Vuk onomad, nego je isto učinio kukavički, jeftinim eufemizmom, gde svu odgovornost skida sa sebe. Drugo, što nije bio na čelu tog juriša, nego na začelju – u istoriju se ulazi tako što se u opasnost uleće glavom, a u knjigu kukavičluka tako što se od nje beži i zato je jasno da je I Slaven i ceo DF odabrao ono po čemu će ih naraštaji pamtiti. I treće, ujedno i najbitnije, što je znao šta sledi. Baš kao što 20 hiljada ljudi to nije znalo, ali je ubrzo saznalo, čime je njegov greh i greh svih DF-ovaca još veći i sramniji.

Da skratim priču: ističe deset minuta, zasipamo policiju svime što imamo u rukama. Baklje, koji koktelčić, kamenje, letve… Teškog srca se odvajam od polupune pivske flaše, neka ide i tekućina, ako je za slobodu. Trenutak zatišja, zalihe nepripremljenog naroda se ispraznile – a, onda kreće fešta. Suzavca kao kondoma u skladištu JAZAS-a: počinjemo da bežimo. Ljudi se gaze, guše, trče haotično u različitim pravcima. Milovi kordoni kreću u akciju – ne biraju, ne štede, ne praštaju. Imaju i opravdanje, jer smo, eto mi, kao prvi počeli, pre desetak minuta, zaboravljajući da su igru zapravo započeli njihovi, pre dve i po decenije.

Povlačimo se – u prvih par koraka sam izgubio Domce. Nailazim na ženu Gojka Raičevića, urednika portala In4s. Pokušava da se vrati po muža – ubeđujem je da nastavi, jedva. Hameri specijalne policije uleću među narod, pod punim gasom, rešeni da gaze. Surova demonstracija moći. U toj demonstraciji, udaraju jednog momka. Pokušavam da mu pomognem. Živ je, mrda, ali dezorijentisan, ne mogu da ga podignem. Suzavac ubija, policija nadire sa druge strane. Ostavljam ga. Jebiga, izgleda da sam loš čovek.

Na mostu nailazim na grupu Nikšićana koji se spremaju za obračun sa policijom. Nikada nisam bio tip vrhunskog profesionalca, ne nosim na ovakvim skupovima “PRESS” pancire, ne gledam sa strane, ne pravdam se da sam novinar i nisam objektivan posmatrač situacije. Da ne idem u poetske visine, jer nema potrebe – sere mi se od takvih. Nisam loš strelac, ali sam mnogo bolji “trkač”, shvatam dok pokušavamo i uspevamo da uteknemo ispred pendreka par minuta kasnije.

Na drugom sam kraju grada, zovem taksi, čekam ga na pumpi.  Par minuta pre njega, na pumpu staje vozilo interventne policije. Smejem se – ne iz prkosa, već kapirajući ironiju sudbine. Prošao sam kroz “ratnu zonu” praktično neočešan, a onda će me pokupiti par desetina sekundi pre nego se domognem Doma.Oni rade svoje, ja radim svoje – u prevodu, nalazim se licem slepljenim uz maricu, sa laktom u rebrima i šakom na potiljku, raširenih nogu.  Stiže taksi, ali mi se čini da ću ja večeras drugim prevozom. A, onda, neočekivani obrt – dekica izlazi iz taksija, u stilu Gari Kupera prilazi predstavnicima kriminalne organizacije sa značkom i najoštrije što je mogao objašnjava: “Pusti dečka, sa mnom je”. Ovaj ultimatum ne deluje naročito ubedljivo, ali svaki je ubedljiviji od onoga koji je DF dao Đukanoviću, razmišljam u momentu. Već ga vidim kao cimera večeras. Policajci razmišljaju, on ponavlja istu rečenicu. A, onda me puštaju. U taksiju do doma slušam pljuvačinu po Milu, policiji, represiji, opoziciji, narodu… Vožnja je gratis. Obećavam vozaču da ću ga častiti. Ako budem imao od čega – ispostaviće se da će i ovo obećanje biti pregaženo, usled objektivnih okolnosti. Za sada. Prijatelje ne zaboravljam, a ovaj čovek to jeste.

Nešto kasnije, shavatam – Milo se ponaša kao da je kupio Crnu Goru, ali je opozicija svojim ponašanjem te subote prodala, po ko zna koji put. Između bahatog kupca i lošeg prodavca, ostaje zgnječen, ponižen i uplakan narod. I osećaj slobode, tu negde, dok ga naredni put na par sati ne izvade iz boce, pa ga opet pečatiraju, po ko zna koji put.

protesti-crna-gora-foto-vijestime-1445108619-763949Revolucija koja nije stigla da pojede svoju decu

Noć. Niko iz Vuletove ekipe nije povređen ni priveden. Nalazimo se u jednoj sobi, načinje se alkohol, sluša se narodna muzika. Pokušavamo da potisnemo iz sebe osećaj još jedne izdaje, osećaj da je Crna Gora zarobljena u Danu Mrmota, gde iznova i iznova očevi revolucije za šaku dolara ili dve šake gluposti pojedu istu, pre nego što ona stigne da iznedri svoju decu. Uspevamo u tome, dabome. Smeštaj nije Hajat, moram primetiti. Gledam Vuleta, Kseniju, Džonija i ostatak ekipe – ma, bolji je od Hajata. Hajat nema njih.

Gostu iz Novog Sada ne sme ništa da fali – za njih je čast što sam došao. Za mene je to obaveza. Usput pratimo vesti. Martinović je prebijen u džipu, Andrija Mandić je uhapšen u restoranu. Šta to znači? Bez namere da relativizujem diktatorski režim, udbaške metode i torturu kao glavnu polugu vlasti Mila, znači da je jedan menjao brzine na kožnom sedištu, dok je drugi naručivao ćevape, u istom onom momentu kada se , recimo, naša Ksenija ili Jelica gušila pod pendrecima. Zato je ova revolucija morala I propasti. Da li je propala?

 Znamo da je ovo prelomni momenat – sutra na ulici mora biti jedan više nego danas. Tada je čitava ova demonstracija brutalne moći propala, tada počinje promena. Već niko ne može da razmišlja, od umora i cuge, ali već svako naslućuje da ćemo umesto jednog više na ulici imati samo jedno više saopštenje, i to mlako u inboxu. Tada počinje izdaja.

Oni su revolucija

Sutra upoznajem Nejru, izuzetno drčnu, ali podjednako šarmantnu devojku iz Podgorice. Njen stav ostavlja ogroman utisak na mene, moram priznati. Nešto kasnije provodim vreme sa njenom sestrom Hanom, a u toku večeri sam kod Fahrete i Asmira na kafi. Fahreta mi, uz svojih milion problema, nudi ono što nijedan desničar i “Srbenda” do sada nije uradio: novac da se vratim kući. Bespovratno. Isidora na hodniku nudi lozu, i to podgoričku – Nikšićani mi upadaju u sobu da mi ostave cigarete. Stari mi prijatelj, brat Vlado, ne odvaja se od mene.

Gledam ove ljude i shvatam da im je jedan beskrupolozni diktator ukrao nešto najvrednije – mladost. Ali ,i da policijski štitovi, arhitektura zločinačke vlasti i hameri u rukama zlikovca ne pucaju pod bakljama, kamenjem i štanglama, već samo pod njihovim srcem i energijom. Džaba Milu sve, kada nema njih, a dok ima njih, doći će dan kada on neće imati ništa. Jer, obaliti ga neće ni Mandićevi ćevapi ni kožna sedišta.

Dan kasnije, Marko Milačić pokreće Crnogorski pokret otpora. Sjajna priča. Prisustvujem neformalnom sastanku onih koji će biti u prvim redovima. Potpuno sam oduševljen – da mi to imamo u Srbiji, Vučić bi bio prošlost. Prenosim im iskustva iz rada mog “Pokreta”, pokušavam da savetujem, premda im saveti realno ne trebaju. U puš pauzi razgovaram sa Milanom, srčanom aktivistkinjom – oslovljavam je poi menu, premda bi možda bilo tačnije oslovljavati je sa Budućnost Crne Gore. Ta devojka izrašće u Milovu noćnu moru, baš kao i većina iz Markove ekipe. Gledam joj u krst oko vrata – pitam je da li je svesna da još veći nosi na leđima. Kaže: “Ne samo svesna, nego i spremna”. To nije laž. Laže se sa bine, dok se ne utali.

Točkovi revolucije nisu se, dakle, zakotrljali na sastanku DF-a, jer to nikada nije ni bila ideja. Zakotrljali se u Vuletovoj sobi, zakotrljali su se u Milaninim očima, Markovom drčnom pogledu i u Fahretinoj pozajmici. Zakotrljali su se u Nejrinoj srčanosti i u Vladinom šarmu. Samo je pitanje dana kada će pregaziti sve ono što u Crnoj Gori ne valja, a što staje u jedno ime. Revolucija nije događaj, revolucija je proces. I ovaj je otpočeo.

Da, odlazim iz Crne Gore kao gubitnik, ali znam da sam sedeo sa pobednicima. Njihovo vreme dolazi. Biće to i vreme Crne Gore. Ne dajte se, prijatelji!

Autor: Tomislav Lovreković