SKRIVENA DECA NOVOG IRANA: „Pijemo alkohol, slušamo rep i sanjamo o Americi“

0
657

Društvene su promene vidljive na ulicama i pojavljuju se u svakom razgovoru. Momci i devojke Islamske Republike gledaju zapadnjačku televiziju i kanale iranskih iseljenika koji se emituju iz Los Anđelesa, Vašintona i Londona.

„Živimo kao na Zapadu. Pijemo alkohol, devojke puše cigarete i drže se s momcima za ruku, sviramo rok, radimo šta nam se sviđa i sve nas je više. Ali mi pripadamo onom podzemnom društvu, koje stranci ne vide. Moralna policija ne može nam ništa – jer i njihova deca su poput nas.“

Toplo je prolećno jutro u Teheranu i na zelenim površinama Univerziteta Šahid Behešti gde tražim buduće iranske preduzetnike. Svake godine mladići i devojke iz čitave zemlje nalaze se na sajmu ideja kako bi promovisali vlastita otkrića. Na drugoj strani dvorane s izložbenim štandovima vidim mladića u farmericama i plavo-zelenoj košulji kako tipka na svom lap-topu, dok iza njega na zidu ukoso vise kompjuterske ploče i slike. Merdad Naji je na sajam došao iz grada Isfahana, gde radi na svom malom izumu: uređaju za ispitivanje elektronskih ploča u fabrikama.

“Uređaji za ispitivanje obično daju jedan set podataka; ovaj je napredniji, pruža nam detalje”, kaže on i pokazuje mi video kako radi njegov izum. Nisam stručnjak za ispitivače elektronskih ploča i iznenadila bih se da je to veliki korak napred u tom polju. Međutim, dok s Merdadom razgovaram preko tumača, shvatam da me nadahnjuje ponos i ambicija ovog povučenog 24-godišnjaka.

Dete isfahanske porodice srednje klase čiji roditelji nikad nisu završili srednju školu, Merdad završava magistraturu elektrotehnike i istovremeno se “samozapošljava”.

Motivator sa Zapada

“Moj je cilj biti poslodavac, pa učim kako se promeniti iz samozaposlenog u preduzetnika.” Pokazuje mi knjigu koju čita. Napisao je američki motivacioni govornik o preduzetništvu Robert Kiyosaki i prevedena je na farsi.

“Ne želim granice između država. Granice onemogućavaju napredak.” Merdadov se život uvelike razlikuje od njegovog sna. Živi u Islamskoj Republici, koja je nepriznata veći deo svog postojanja od revolucije 1979. godine, obuzeta radikalizmom i u sukobu sa Zapadom. Spomenete li napredak kad je reč o Iranu, većina će zamisliti naučnika koji radi na tajnoj atomskoj bombi.

I zato Merdad pažljivo prati vesti i uzdaje se u Muhameda Džavada Zarifa, ministra spoljnih poslova. Ako sve pođe po planu – a to je još neizvesno – postići će se nuklearni sporazum koji će garantovati da iranski nuklearni program ostane mirnodopski, a Irancima pružiti prilika da se polako izvuku iz nametnute usamljenosti. Pitam Merdada šta ga veže za Islamsku Republiku. Kaže da se pre nekih 10 godina prestao moliti i da je izgubio veru da se ciljevi Islamske revolucije iz 1979. ikad mogu postići.

“Bili su dobri – za 1979. godinu – slogani poput besplatne nafte, besplatnog stanovanja, jednakosti. No, za neke ideale smo izgubili kvalitet života. Iran je izolovan, Iranci su nepoznati u svetu. Nismo referenca napretka. Amerika jeste. Evropa jeste.”

Merdad je deo nove generacije Iranaca, stvarne Islamske Republike koja je mnogo manje islamska nego što bi to želeli njeni vladari i ambiciozna na drukčiji način – ne kroz nestašluke i napinjanje mišića, nego kroz više obrazovanje, ideje i želju da se postane građaninom sveta. Radoznala, hiperaktivna omladina željna normalnosti, iranska omladina – a mlađi od 40 godina čine 60 posto od 80 miliona stanovnika – vodi zemlju u smeru koja vladajućima diže kosu na glavi. Brzina promena među njima velika je i dramatična, posebno u zadnjoj deceniji, tako da iranski sociolozi kažu da to još pokušavaju razumeti, a islamske vođe redovno okrivljuju Zapad zbog korumpiranja stanovništva.

Društvene su promene vidljive na ulicama i pojavljuju se u svakom razgovoru. Momci i devojke Islamske Republike gledaju zapadnjačku televiziju i kanale iranskih iseljenika koji se emituju iz Los Anđelesa, Vašintona i Londona. Živote provode na društvenim medijima – Viber je najnovija moda, kao i forum za viceve o njihovim vođama. Prema brojkama Ministarstva komunikacija za april, 20 miliona Iranaca ima pametne telefone. Društvo se sve više urbanizuje (urbane populacije sad je više od 71 posto, u odnosu na 48,7 posto 1979. godine). U školama, na univerzitetima i u vladinim institucijama žene još pokrivaju kosu uobičajenim crnim hidžabom. No, na drugim mestima mnoge devojke jedva da poštuju taj običaj i nose hidžabe svih boja i uzoraka. Neke se i ne trude zavezati ga oko vrata. Jakne koje bi im trebale skrivati telo sad su uže i rubovi sve kraći. Mladi Iranci dive se Americi, koju vide kao idealnu zemlju slobode i napretka, bez obzira na to koliko ih vlast bombardovala antiameričkim sloganima.

Život na ulici

Na ovomesečnom putovanju u Teheran srela sam desetine mladih ljudi koji su odrasli u Iranu i žele biti poput svih drugih u svetu – imati siguran posao, kontrolu nad vlastitom sudbinom i slobodu sanjati.

Srela sam Hamida, trgovca sitnicama na bazaru koji želi uštedeti dovoljno novca da sebi “kupi” oslobođenje od vojne službe kako bi dobio pasoš i sledio svog omiljenog pevača na turneji. Jednog jutra na ulici naišla sam na dvojicu mladića iz Lorestana, zapadne provincije, koji spavaju u parkovima i čekaju građevinske poslove kako bi kupili knjige i nastavili kurs psihologije na otvorenom učilištu. U kafiću mi je 22-godišnjak rekao da želi biti fudbaler i igrati za AC Milan.

“Teško je objasniti neke vidove onog što se događa s mladima, jer je to u Iranu novi fenomen. Mladi su drukčiji nego pre 10 godina”, kaže Hamid-Reza Džalaipur, profesor sociologije na Teheranskom univerzitetu. “Postoji velika raznolikost: od mladih vernika, ideološki nastrojenih do modernih i postmodernih mladih ljudi koji žive kao da su u Kaliforniji. Novac im je važan, više nego pre 20 godina. Individualizam je važan. Ne žive prema onome što žele njihovi roditelji; čine što žele. Čak i žene same odlučuju.”

Džalaipur prepričava događaj koji je zbunio sociologe i iransku vladajuću elitu.

“Pre šest mjeseci umro je popularni iranski pevač i 100.000 mladih se skupilo na njegovoj sahrani. Ali, nisu sledili tradicionalni običaj da su muškarci i žene odvojeni. Došli su svi zajedno, momci i devojke, i držali se za ruke.” Takvog velikog okupljanja nije bilo od masovnih uličnih protesta 2009. godine koji su završili prolivanjem krvi; niti je bilo takvog velikog javnog iskazivanja antitradicionalne kulture. Za Džalaipura pogreb je značio “tihi pokret” među mladima koji definiše životni stil, a ne politika, i čije se posledice neće odmah osetiti, nego možda za deset godina. “Tvrda struja [režima] vrlo se zbunila.”

Iranske mlade žene pokretačka su sila društvenih promena. Moć su dobile obrazovanjem, što je zasigurno najvažnije postignuće Islamske Republike, polako su od vođa iznudile i slobode. Fakultetski obrazovane žene nekad su mnogo zaostajale za muškarcima, no sad su ih dostigle, broj je skočio sa 4,7 posto 1997. godine na 18,4 posto 2012. godine. Sve više obrazovanih žena odgađa brak, a one koje se udaju sve češće biraju razvod. Na zapanjenost islamske vlade stopa razvoda stalno raste, sve do 5 posto prošle iranske godine koja završava u martu. Stopa braka je u međuvremenu pala na 6,5 posto. Kombinacija obrazovanja i ekonomskih teškoća takođe uzrokuje smanjenje porodice. Žene žele manje dece, pa je prosečna porodica sad pala na 3,4 sa 4 u 2007. U glavnom gradu Teheranu još je i manja, 3,2.

Da biste to razumeli, evo Tajebeh, tipične 28-godišnjakinje koja je odrasla u religioznoj porodici u gradu Čalusu u provinciji Mazandaran na Kaspijskom jezeru. Otac joj je bio u Revolucionarnoj gardi i od 1980. do 1988. godine borio se u Iransko-iračkom ratu. Sad je udata majka dvogodišnje devojčice i živi u Teheranu. Oseća manji društveni pritisak, ali je još ljuta. “Imala sam talenat i želela studirati, no sve se promenilo – otac mi je umro i morala sam prekinuti studije.” Iako ima posao kod malog uvoznika kompjuterskih delova, boji se da bi ga mogla skoro izgubiti. Čak i zaposlena ne može sebi priuštiti da kćer upiše u vrtić. Kaže mi da se ponekad pita je li pametno uopšte se udavati. Mnoge od njenih prijateljica u Čalusu nisu udate i ne osećaju potrebu da zasnuju porodicu. “Brak znači samo još više ograničenja.”

Rast tolerancije

Sanaz Moradi, savetnica za mlade, kaže da je jedna od velikih razlika od prethodnih generacija da mladi Iranci sad osećaju da mogu biti u vezama a da se ne venčaju. “Devojke žele biti jednake, nezavisne, imati momke, a porodice ih ne mogu kontrolisati. Čak i zajednički život bez braka danas postaje normalan.” Kao primer navodi vlastitu porodicu. “Moji su roditelji bili vrlo strogi prema meni: imam 34 godine, a udala sam se pre 13 godina. No, moja je sestra samo četiri godine mlađa od mene, živi sama u drugom gradu i ne želi se udavati, a mojim je roditeljima to prihvatljivo. U četiri godine njihov se stav u potpunosti promenio.”

Galerija Mohsen mesto je gde mladi Iranci mogu pobjeći. Trendovsko teheransko okupljalište ima dve izložbene dvorane, kafić i terasu gde se devojke i momci mogu opustiti, poljubiti kad se sretnu, držati za ruke i pušiti ako im se to sviđa. Idem pogledati prvu izložbu, nekog mladog umetnika fotografa koji je zaljubljen u teheranske krajolike, i primećujem devojku u šarenim snikersicama, s izbeljenom kosom i pirsingom u nosu, kako razgovara sa grupom prijatelja. Nazanin je 28-godišnja grafička dizajnerka koja se opisuje kao izopštenica. “Kad stranci gledaju televiziju, ne vide stvarni Iran. Imamo društvo na površini i ono podzemno. Mi imamo svoje zabave, napijamo se, ništa nije legalno. Živimo kao na Zapadu.”

Moralna policija, sa zadatkom da Irance drži u okviru strogih islamskih pravila, što u suštini znači da ih sprečava da se zabavljaju, još je aktivna, ali ne gnjavi mnogo.

“Sad je lakše, ali se još brinemo zbog policije, mogu te uhapsiti zbog bilo čega. Naravno, mogu se izbeći, posebno ako imaš novca i platiš mito.”

Njen prijatelj Amir je 26-godišnjak kovrdžave kose koja mu pada na ramena i on živi u podzemlju. Svira u rok bendu koji se zove The Muckers i koji ne sme svirati na javnim mestima.

“Ne smemo svirati koncerte, ne možemo prodavati svoju muziku, samo je snimamo i stavljamo na jutjub.”

Iranske islamske vođe omekšali su stav prema muzici, pa se toleriše narodno pevanje, čak i džez; danas nije neobično u parkovima videti mlade ljude kako sviraju gitaru i pevaju. Ali, rok je još tabu. Iako Amir nema posao – san mu je zarađivati od glazbe – misli da mu je život “kul”.

“Ovde možeš činiti šta želiš, ali to mora biti u podzemlju.” Amir bi se volio preseliti u Ameriku gde bi napredovao kao muzičar. Time bi postao jedan od 150.000 ljudi koji svake godine napuste Iran, što je odliv mozgova koji vlada nastoji zaustaviti. No, Irancima nije jednostavno putovati u inostranstvo jer je vize teško dobiti. Amir, na primer, kaže da ga FBI već dve godine proverava i da još nije dobio odobrenje za vizu.

Nazanin i Amir su postmoderni mladi koji dolaze iz dobrostojećih porodica. Ona zarađuje samo 300 dolara mesečno pa živi kod roditelja koji joj plaćaju “sve”; on uopšte ne zarađuje. Ali, pre deset godina samo su bogata deca vodila zapadnjačke živote; danas se većina iranskih mladih ljudi, do određenog stepena, oslobodila okova islamskih društvenih pravila.

U drugoj izložbenoj dvorani u galeriji Mohsen ekran od poda do stropa pokazuje crno-bele fotografije dečaka u vrećastim pantalonama kako igraju košarku, sede ili puše, ispred zida obojenog grafitima poput “Tupak, kralj repa” i “Život je silovanje”. Pitam fotografa, 34-godišnjeg Modžtaba Sarandžampura, je li to Njujork. On kaže da je to centar Teherana, a klinci u dobu od 16 do 25 godina zovu se Sholex. Oni su kao ulična banda. Iz siromašnih su porodica i žive na ulici, piju, puše (duvan i hašiš) i gube vreme. “Sledio sam ih godinama zbog jednog umetničkog projekta i želeo znati što oni predstavljaju: izopšteno društvo, odvojeno od ostalih, žive li u svetu koji su sami izmislili. Oni su vid našeg društva o kom niko ništa ne zna.”

Stručnjaci kažu da je situacija slična i u drugim gradovima, premda je društvo u ruralnim područjima još konzervativno. “Mnogi ljudi imaju relativnu društvenu slobodu – od režima su je silom uzeli”, kaže Narges Barahui, istraživačica i aktivistkinja koja je došla u Balučistan i redovno putuje kući. “Režim se navikao da se žene ovako oblače. Promene su opsežnije nego što su hteli, ali to je poput cenkanja: da mogu, zaustavljali bi ljude na ulici, ali znaju da ne mogu sprečiti taj trend. Ne mogu ništa jer i njihova deca izgledaju poput nas.” Ona naglašava da je evolucija društvene slobode nastavljena tokom osam godina stroge vladavine Mahmuda Ahmadinedžada, radikalnog predsednika. Njegova je spoljna politika bila ekstremistička, a domaća nešto manje.

Šok za sistem

Iranski su mladi ljudi odigrali vodeću ulogu u modernoj drami te zemlje, od revolucije 1979. (studenti su preuzeli američku ambasadu) do grčeva protesta koji otad ljuljaju Islamsku Republiku. Ma kako ih snažno režim pokušava ukrotiti, preko kulturne revolucije u školama i na univerzitetima, te ponovljenim čistkama, dokazali su da su izvanredno otporni. Studentski neredi koji su počeli 1999. godine na Teheranskom univerzitetu protiv represije bili su prvi veliki domaći šok islamskom sistemu. Međutim, jednako preteće je i stalno političko uključivanje mladih u uvođenje umerenijih, reformističkih vođa u predsedništvo. Bili su važan faktor podrške Muhamedu Katamiju, reformističkom svešteniku, koji je izabran za predsednika 1997. godine i koji je odslužio dva mandata. I dalje je najomiljeniji političar među iranskim mladima. Godine 2009. mnogi su se pridružili reformističkom Zelenom pokretu, koji se uzaludno borio protiv navodnih nameštenih predsedničkih izbora. Uprkos brutalnoj represiji te godine, mladi nisu posustali. Masovno su izašli na izbore 14. juna 2013. i birali umerenog Hasana Ruhanija, znajući da će njihov glas možda ponovo ignorisati, ali su bili odlučni da režimu pokažu da su bitni.

Afra, 30-godišnja diplomirana građevinarka, jedna je od onih koji su glasali. Srela sam je sa grupom prijatelja u ulici Revolucije, iza ugla Teheranskog univerziteta. Afra je izgubila posao u građevinskoj firmi kad su međunarodne sankcije otežale firmama finansiranje projekata. Sad radi za istraživačku firmu. Život je neshvatljiv, kaže mi. “Pogledajte internet – zabranjen je tviter i fejsbuk i moramo koristiti proksi softver kako bismo im pristupili. No, iako zabrana postoji, najviši funkcioneri imaju pristup”, objašnjava i misli na predsednika i vrhovnog vođu koji su hiperaktivni na društvenim medijima. “Postoji dogovor, politika, po kojoj oni [režim] znaju sve što se u zemlji događa, ali se sve čini u tajnosti. To nije normalno.” Frustracija međutim nije razlog za apatiju, kaže ona. “Izbor Ruhanija je bio korak unapred i pobeda mladih koji su naterali režim da ga prihvati kao predsednika.”

Pitam Afru i njene prijatelje kako vide promene u Iranu. Reforma korak po korak, kažu, ne preokret. Jedna je revolucija za Iran, kažu mi, bila dovoljna. “Zbog Islamske revolucije manje smo razvijeni i bojimo se da bi nas još jedna još više unazadila”, kaže Hamid, 25-godišnji diplomac građevine. “Pogledajte arapske revolucije”, nastavlja misleći na Siriju, Egipat i Libiju.

U Iranu i mladi i stari nemaju iluzija o visokoj ceni koja se plaća kad se suprotstavi režimu: 100 demonstranata ubijeno je u nemirima 2009. godine, a hiljade uhapšeno. Mahnaz Muhamadi, 39-godišnji dokumentarista koja je učestvovala u protestima, provela je lani neko vreme u zatvoru pod optužbom za zaveru protiv države, kažu njeni prijatelji, i kaže da čak i oni iza rešetaka veruju u reformaciju Islamske republike. “Godine 2009. dobili smo glas. Pre toga je većina ljudi mislila da su Iranci i njihova vlada jedno te isto. Sad svi znaju razliku što je važno za naše dostojanstvo. No, ne tražimo revoluciju – znamo da nas revolucija nigde ne vodi. Samo reforme nas vode napred.” Zapamtite, kaže mi, prioritet većine Iranaca je ekonomsko blagostanje. Političke slobode cilj su manjine.

Uprkos procepu između iranskih mladih i režima, postoje veze s društvom koje politička elita voli iskoristiti, bilo putem široke mreže patronata, verskih institucija koje se brinu za siromašne, ili uglavnom ekonomije u državnom vlasništvu. Jedna od glavnih žalopojki koje čujete u Teheranu je da su za zaposlenje potrebne veze – i što ste vi i vaša porodica bliže vrhovnim režimskim ešalonima, verovatnije je da ćete nakon studija dobiti dobar posao.

Narges Barahui, aktivista i istraživač iz Balučistana, kaže da se “nevidljive veze” ne smeju podceniti. “Ljudi od vlade traže poslove. Radije njih nego u privatnom sektoru, jer su sigurniji, daju veći prestiž i više novca. Takođe postoje kulturne veze, posebno u provincijama, gde su Iranci religiozniji i imaju bolje odnose s državom. I svaka nova vlada zapošljava nove ljude, i to stvara nove veze.”

Ali Džafar-Abadi je 36-godišnji sveštenik koji bira verske knjige koje mladi Iranci mogu pregledati ili kupiti u knjižari kafiću, okupljalištu pod nazivom Basij. Basij su mladi u vojnoj miliciji koju je osnovao pokojni ajatolah Ruholah Homeini, osnivač Islamske Republike. Žestoko lojalni trenutnom vrhovnom vođi, ajatolahu Aliju Homeiniju, produžena su ruka elitne Revolucionarne garde, koju ponekad zadužuju za čuvanje moralnosti, ponekad za represiju, no često su odgovorni za društveni rad poput kampova gde mladi pomažu deliti hranu osiromašenim četvrtima. Režim kaže da imaju oko 10 miliona volontera, a cilj im je 20 miliona. Iranci kažu da mnogi Basiji nisu tvrdokorni vernici, ali se nadaju da će požnjeti pogodnosti, poput zaposlenja, ako se povežu s moćnicima političkog sistema.

Onlajn vera

Pitam Džafara-Abadija zašto su mladi koji su odani idealima revolucije danas u Iranu manjina, zašto bledi njihovo zanimanje za veru i versku vladavinu. Poput drugih konzervativaca koje srećem, i on ima spreman odgovor. “Oblik veza s verom se promenio. Pre je bio licem u lice, sad je više onlajn”, kaže mi. “Iranci su fundamentalno religiozni ali na površini, posebno u Teheranu, mislili biste da su se ljudi udaljili od vere.”

U ženskom delu knjižare sedim sa Zahrom Karimi, 22-godišnjom studentkinjom umetnosti. Ona je primer islamskog odevanja: crni čador i crni šal čvrsto stegnut pod bradom. Voli ovde provoditi vrijeme jer je odvojeno i ne sme se pušiti. Njen je cilj u životu, kaže, “pomoći da se nastavi Islamska revolucija”. A šta je s poslom, porodicom? “To je deo istog, ali nije od veće važnosti.” Ona je “100 posto zabrinuta”, jer su mladi Iranci izgubili zanimanje za veru i za to krivi satelitsku televiziju i društvene medije, kao i dizajnere odeće.

U muškom delu knjižare srećem 22-godišnjeg Muhameda i 25-godišnjeg Sedžada, obojica studenti medicine na Teheranskom univerzitetu, i aktivni basiji. Prijateljski, ponekad i razigrani, kažu mi da je biti basij kao verovati u ideju i “podržavati vođu i zemlju”.

Iran nikad nije bio posebno religiozna zemlja u poređenju sa susedima. Od revolucije se odnos Iranaca s verom pomešao s njihovim političkim gledištima na režim. Strogi diktat konzervativnih klerika mlade je u suštini odvratio od vere. Mnogi kažu da veruju, ali da se ne drže običaja.

Pitam neke od tih koje srećem slede li marjah. (U šiitskoj islamskoj veri, ljudi slede najvišeg sveštenika – ajatolaha ili velikog ajatolaha – kao duhovnog vođu. On ih savetuje, kad je to potrebno, o pitanjima društvenog, pravnog, a ponekad i političkog smera.) Neke od tih mladih ljudi pitanje je zbunilo, kao da nikad nisu čuli za marjah; drugi su rekli da su njihovi roditelji sledili, ali da je za njih Kuran jedina referenca. Sveštenici i dužnosnici, u međuvremenu, govore mi o čudnom nedavnom trendu: najpopularniji marjah danas je ajatolah Ali Sistani, najstariji irački šiitski sveštenik, koji je iranskog porekla. Veruje u tihi pristup koji odvaja veru i državu, za razliku od Velajat e-fakiha, svešteničkog sistema vlade uključenog u iranski Ustav koji je uspostavio pokojni Homeini, vođa Islamske revolucije. I zaista, mnogi mladi Iranci nisu protiv sveštenika per se (Katami, vrlo popularan bivši predsednik, srednje je rangirani sveštenik), koliko sistemu vlasti koji neizabranim mulama daje totalnu i neograničenu moć nad društvom i vladom. Zapravo, sveštenici su sami sebe difamisali jer su se uključili u politiku, korupciju i represiju. Kako kaže Tajebeh, mlada majka iz Čalusa: “Vera je postala alat u rukama nekih ljudi. Ako želite sakriti loša dela, potrebna vam je vera… krijete se iza vere.”

Nalazim se s bivšim starijim funkcionerom kog poznajem već duže vreme i pitam ga o društvenim promenama u iranskoj kulturi mladih i šta one znače za zemlju.

Treba razumeti da je Iran danas, kaže mi, postao “postrevolucionarno” društvo. “Na površini se još vide boje revolucije, ali ispod toga se društvo promenilo. Ljudi imaju koristi od dostojanstva i nezavisnosti koje je donela revolucija, ali su napustili ekstremizam i revolucionarnu groznicu te su se sjedinili sa svetom. Plivaju niz reku”, objašnjava on. Taj je smer normalnost.

“Normalnost se dosad u Iranu nije živela”, kaže ovaj državni službenik. “Nova generacija razume da mora voditi normalan život.”

SADRŽAJ JE PREUZET IZ JEDNOG OD PROŠLIH BROJEVA GLOBUSA.

Izvor: Jutarnji.hr