SREĆA JE ŽUTE BOJE – Fiće služe da se druže

0
418

Sunčani subotnji dani u oktobru stvoreni su za vožnju sa otvorenim leptir prozorima.

Isto tako, vikendi služe za nadoknađivanje izgubljenog sa prijateljima i članovima porodice; za sastanke, ispijanje popodnevnih kafa, krađu plavog neba pred vratima zime i hladnog vremena, kolače, obalu Dunava, gužvu na trgovima.

Dobro poznati zvuk motora iz male žute pozadine za kojim se svi okreću ispunio je uske ulice i skakutao između starih fasada u centru Novog Sada tačno u podne.

Čekali smo svog dragog rođaka s kojim smo do sada komunicirali samo iz daleka, preko pola sveta, da nam se pridruži u vožnji kroz grad i odvede na ručak nakon puta iz Beograda.

Odmah smo ih prepoznali, onako kako se prijatelji i rođaci prepoznaju bilo gde u svetu, i u pola noći, i nakon trideset godina odsustva nakon što ih je život razdvojio;

Po paru okruglih očiju, malom oblom čelu, tragu širokih osmeha slučajnih prolaznika koje su ostavljali iza sebe i onom neobjašnjivom osećaju ljubavi kada se uoči mali, žuti Fića u moru sivila i dosade – Nikola i njegov Luiđi ulepšavali su Jevrejsku ulicu svojom pojavom.

14344140_1087198637999894_3053227912515041280_n

Naš prvi randevu odigrao se u hladu platana; jednog od onih koji su tu zemlju pod asfaltom prvi put svojim korenjem prigrlili još pre Prvog svetskog rata.

Tog dana pod njihovim krošnjama sastala su se dva brata, izašla iz zidova iste fabrike, iz iste ljubavi prema malom, porodičnom autu, iz iste zemlje koje više nema ali čiji se miris još uvek može osetiti na sedištima i ispod haube, sa 6 godina razlike između njih – Čips grabi ka 40-oj, dok Luiđi ima 33.

More osmeha pretvorilo se u okean – deca su skakutala, upirala prstom i vikala uglas: TATA, VIDI, FIĆA! DVE FIĆE! BLIZANCI!

Deca ne starija od dve, tri godine. Na ramenima svojih roditelja, živopisno obojenim triciklima, u kolicima i minijaturnim Ferarijima na pedale.

Deca od čijih je roditelja moj auto dosta stariji.
Sva deca znaju da je Fića – Fića.
Svaki Fića zna da nasmeje decu.
Decu od 3 i decu od 63 godine.

Čips i Luiđi defilovali su gradom tog oktobarskog popodneva igrajući se po bulevarima, trkajući se na Mišeluku, penjući se po bedemima Petrovaradinske tvrđave i sunčajući se na keju pored jata galebova i pozirajući slučajnim prolaznicima od kojih niko nije odoleo a da ne ponese sa sobom fotografiju najvoljenijih Zastava.

JOV_6712 copy.jpg

Okupljali su se ljudi oko njih i kada smo zagazili u sam centar grada – deca su se slikala s njima, uglavnom se mogla čuti ista rečenica u gomili “Vidiš, deka i baka su na njemu polagali sedamdeset i neke…”

Kao i “To je bio naš prvi auto, njime smo išli na more, nas petoro unutra i koferi na krovu…!”

Te stvari mi svaki put uvek privuku pažnju i ostave utisak koji ostaje dugo nakon takvih dešavanja – kako jedno malo stvorenje na 4 točka bukvalno zaustavi vreme, natera ljude da zastanu, momentalno skrene pažnju s bilo čega što je do tog momenta bio glavni fokus i započne diskusije kakvih možda nije bilo jako, jako dugo.

Najednom, svi imaju istu temu za razgovor; svi su naizgled proživeli istu mladost ili detinjstvo, svi imaju o čemu da razmene par rečenica, svi se slažu, svi se osmehuju i u svakome se probude neke, možda zaboravljene emocije i sećanja.
Svi dolaze iz istih priča, istih porodica sa istim radostima, problemima i dogodovštinama; Svi ovo prečesto zaboravljamo.

Svi smo ljubitelji Fiće.

JOV_6733 copy

Čitav dan proveli smo na točkovima i na nogama.

Trebalo je nadoknaditi gotovo godinu dana “sviđanja” preko interneta i pretvoriti ga u kvalitetno provedeno vreme koje će postaviti temelj za sva naredna druženja i porodična okupljanja.

Kraj dana dočekali smo pod svetlima fenjera i katedrale  na trgu, nakon čega je bilo vreme da Luiđi ode na spavanje u svoju garažu na Novom Naselju, a Čips na parking ispred solitera na Limanu 3, gde je bio u gostima pre nego što će u nedelju krenuti nazad kući za Beograd, do sledećeg viđenja.

Prijateljstva nastala iz zajedničke ljubavi uvek su najlepša;

Nikola voli Luiđija verovatno koliko i ja Čipsa, mada bi bilo nezahvalno “meriti” ljubav prema Fići – ako ništa drugo jer ne postoji ništa slično toj privrženosti.
Baš kao što ne postoji ništa slično Fići.

22368959_1576666032377346_169132048_o.jpg
Ponosni vlasnik Luiđija: Nikola Rađenović

Autor: Jovana Stojiljković
Izvor: (joksimus.wordpress.com; facebook.com/cipsthefica)