UČITELJICA ŽELJANA – SRPSKI AMBASADOR KREATIVNOG OBRAZOVANJA

0
880

Željana Radojičić-Lukić je učiteljica u OŠ „Milan Rakić“ Mionica. Autor je koncepta učenja pod vedrim nebom, poznatog kao „Čarobno selo“ i međunarodnog festvala „Kreativna čarolija“. Do prošle godine je bila i pomoćnik ministra prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.
Učiteljica Željana je i doktorand na dva fakulteta. Jedan je Učiteljski fakultet u Beogradu, a drugi je Fakultet za turizam i hotelijerstvo, takođe u Beogradu.
Autor je mnogih naučnih i stručnih radova na temu integrativne nastave i programa za stručno usavršavanje.
Poželeli smo da vam predstavimo ovu nesvakidašnju učiteljicu Željanu o nekim temama koje su aktuelne sada na početku školske godine.

Vi ste posebna učiteljica, sa mnogo titula i nagrada, ali stiče se utisak da Vam je najdraža učiteljska titula. Da li ste zaista najsrećniji kada stanete ispred svojih đaka?
Da, apsolutno sam najsrećnija unutar učionice, jer biti učiteljica za mene je uvek podrazumevalo biti čarobnica, kojoj je prirodno da bude nasmejana i kad joj do toga nije, da ima razumevanja i kad za to nema argumenata, da ume da probudi i nadogradi kretivnost i kada deluje da je to nemoguće.
Biti učiteljica znači razvijati se sa svakom novom generacijom đaka. Bivati bolja u svakom pogledu. Ja, recimo, nisam imala potpuno isti pristup kod svake moje bivše generacije učenika. Prosto sam prirodno pratila njihov senzibilitet i prilagođavala svoje metode rada njihovim potrebama. Svaka generacija ima neke svoje specifičnosti i ne možemo istim pristupom da izvučemo maksimum iz svakog učenika. Potrebno je svakodnevno analitičko praćenje ponašanja, razvoja i napredovanja svakog pojedinca. To je, verujte mi, sa jedne strane beskrajno izazovan angažman, ali sa druge strane potrebno je mnogo truda i strpljenja. Neki učenici su prvog dana otvorene knjige koje se lako čitaju, negde je potrebna neka sitna intervencija, popravka, promena nekih ilustracija i to je to. S drugima to ide mnogo teže, jer jezik na kojem su neke knjižice pisane teško je dešifrovati, pa su i intervencije sporije, ali su zato rezultati lako uočljivi. Postoje i one knjige koje, prosto, mi moramo ispočetka da pišemo da bi se sutra uopšte čitale i to su učiteljske knjige izazova, jer sve što u njima nastane, tokom četiri godine mlađih razreda, sve je zasluga učiteljice.

Čuli smo da za Vas kažu da ste hodajuća nastavnička motivacija. Međutim, sigurno ima i demotivišućih činjenica sa kojima se susrećete. Da li ste, recimo, zadovoljni postojećim udžbenicima, najavljenim uniformama i ostalim novostima iz Nemanjine?

Motivacija su moji učenici i njihovi osmesi. Ti osmesi, iza kojih se krije pogled pun očekivanja i radoznalosti, obavezuje. Zbog njih se moraš truditi da svakog dana budeš drugačiji, da ih iznenadiš i zato sam pobornik izbegavanja ustaljenih šablona. Deca vole neočekivano, vole iznenađenja, vole da se susreću sa novim nastavnim sredstvima, vole da probaju nešto novo, vole da izađu iz učionice, vole da upoznaju drugu decu, druge odrasle ljude, poznate ličnosti, da putuju. Sve to mora učiteljica da osmisli, i njihovo druženje sa novim drugarima, i novo nastavno sredstvo, i putovanja. Takve učiteljice se prirodno poštuju, sećamo ih se decenijama, pominjemo ih, jednom rečju divimo im se. Istina je da se takve učiteljice godinama i umore, zasite, da požele da se oprobaju u nečemu drugom, ali ako su istinski privržene pedagoškom poslu, njihovo utočište je uvek učionica. Imala sam priliku da se oprobam u nečem drugom, da iskoračim iz učionice, nemam problem da to ponovo uradim, ali ono što jeste istina je, da sam najsrećnija, najispunjenija i najbezbrižnija u učionici kao oazi iskrenosti i radosti.

Kada su u pitanju školski udžbenici, ne bih im pridavala neku važnost. Oni jesu neophodno sredstvo za rad, ali nikako nisu presudni. Mladim kolegama jesu, i možda je jedino zbog njih potreban dobar udžbenik, ali za nas sa ozbiljnim stažom u učionici, udžbenik ne može da naruši kvalitet nastave, baš kao što ne može ni da ga unapredi. Učitelj je najinovativniji udžbenik i od njegove pedagoško metodičke visprenosti zavisi i kvalitet nastave.

Po pitanju školskih uniformi nemam neki negativan, ali ni pozitivan stav, pre bih rekla da je to več viđeno i ništa toliko bitno za unapređenje nastavnog procesa. Obrazovni sistem Srbije im a puno većih problema i bespotrebno je prebacivanje fokusa javnosti ka uniformama, ali verovatno to jeste način da se neki potezi resornog ministrastva izmaknu od pažnje prosvetne javnosti.

Norveška je trenutno u žiži javnosti po pitanju njihovog školskog sistema koji favorizuje učenje kroz igru, koji je oslobođen presije cena i gde se brine o potrebama svakog pojedinca. Gde se nalazi srpski obrazovni sistem u odnosu na savremene svetske pravce obrazovanja?

U Norveškoj norveški, u Finskoj finski, a u Srbiji može biti uspešan samo srpski sistem. E sada, da li već imamo dobar srpski sistem obrazovanja ili je potrebno da ga unapredimo samostalno ili uzimajući najbolje delove pojedinih sistema i prilagođavajući ih srpskim uslovima, to je stvar izbora resornog ministarstva. Istina je da nisam optimista po tom pitanju, ali to je samo moj subjektivni osećaj.
Naš obrazovni sistem jeste nešto zarđao, ali mi još uvek možemo da kažemo da imamo prilično uređen obrazovni sistem, koliko god nam se činilo da je drugačije. Istina je da škripi na sve strane, da u nekim nivoima obrazovanja i koči, ali predškolski i mlađi osnovnoškolski nivo obrazovanja su svetle tačke i one nam mogu biti reper za nadogradnju ostalih nivoa obrazovanja.
Ako uporedimo različite uspešne i manje uspešne sisteme obrazovanja, doći ćemo do podataka da ne postoji univerzalni pristup učenju i podučavanju koji je najbolji i nezamenljiv i koji je visoko zastupljen u uspešnim svetskim sistemima. Postoji skup različitih pristupa zasnovanih na aktivnom i celovitom učenju, igri i slobodi izbora. Da bi se neki, od tih inovativnih pristupa, i kod nas primio, neophodna je dosta veća autonomija obrazovnih ustanova i to je, možda, matrica po kojoj treba da pokušamo da unapredimo srpsko obrazovanje.

Kroz povećanu autonomiju škola, odnosno mogućnost da direktori i prosvetni radnici sami mogu da kreiraju nastavne planove i programe na nivou svoje škole, i da to bude bar 40% u odnosu na propisani standard, kao što je to praksa u nekim uspešnim obrazovnim sistemima, imali bismo mogućnost i uvođenja celovitog pristupa učenju u srpski obrazovni sistem. Smatram da je integrativna nastava, odnosno integracija nastavnih sadržaja iz različitih predmeta i spajanje tih sadržaja u jedinstvenu celinu, najbolji način da deca na celovit način spoznaaju svet oko sebe. Kombinacija integrativne nastave i ambijentalnog učenja je pravi recept, a to odgovorno mogu da tvrdim iz vlastitog iskustva. Istina, to zahteva veliku i temeljnu pripremu nastavnika i učitelja, ali rezultati su nemerljivi.
Moj stav je da je „igra“ okosnica celovitog integrisanja nastavnih sadržaja u najranijem školskom periodu i to su te mirođije, kako se kaže u mom kraju, za nekoga ko se u sve meša, koje su neizostavne ako želimo da naša nastava bude zanimnjiva, uspešna i inovativna. Naravno, svako preterivanje vodi u haos i odatle mnogo razočaranih nastavnika koji su se oprobali u korišćenju ovog inovativnog modela, ali nisu umeli da igru unutar njega smisleno doziraju. Znate, mirođija je divan začin, ali moramo imati meru, tako je i sa igrom kao sastavnim delom celovitog pristupa učenju. Samo vrhunski kuvari znaju da odmere i izvuku najbolje iz tog začina, isto kao i vrhunski učitelji koji umeju da doziraju igru prilikom aktivnog usvajanja znanja i da ga oplemene njome u pravom momentu, bez stvaranja nekontrolisanog haosa.
Da bi ovakav pristup učenju postao praksa svih učitelja i nastavnika, potrebno je reformisati postojeće nastavne planove, rasteretiti ih, osvežiti savremenim sadržajima i vratiti im nacionalni identitet koji je odstranjen iz njih pod opravdanjem praćenja svetskih trendova, što je samo, naravno, izgovor za marginalizaciju ćiriličnog pisma i drugih sadržaja kojima se stiče osećaj pripadnosti svom narodu.

Kako Vi komentarišete najavljene smene direktora škola od strane resornog minsitra?

Znate kako, kako reče jedan moj kolega, svaki kolektiv ima direktora po svojoj meri, niti boljeg, niti goreg. Nastavničko veće glasa ili ne glasa za direktora i retke su škole koje imaju direktora kojem nastavnici nisu dali podršku. Istina je da ima i takvih, ali to je mali procenat. Pitanje je zašto nastavnici pre daju glas kolegi za kojeg znaju da nema svoj stav, da je sklon da prati liniju manjeg otpora i da ima nedostatak liderskih i menadžerskih kompetencija? Odgovor znamo, i vaši čitaoci i ja, ali neki kolektivi su odabrali da prate tu liniju manjeg otpora, da ne talasaju i da očekuju za uzvrat da im se gleda kroz prste. U takvim kolektivima najčešće i dolazi do eskalacije nasilja među učenicima, ali i neobjektivnog vrednovanja i stavranja privida visokih učeničkih postignuća. Ima načina da se ove pojave leče i totalno suzbiju, ali dobro je da su one još uvek usamljeni slučajevi, a nikako ustaljena slika naših škola, barem se nadam.

Vi ste tvorac koncepta učenja pod vedrim nebom “Čarobnog sela” i autor međunarodnog festivala “Kreativna čarolija”. Kako ste došli do ovih ideja?

Čarolija je pokretač. Nema tu neke filozofije, postoji samo ogromna želja da se unapredi dečje stvaralaštvo, sa jedne strane, i da se napravi održiv model neformalnog obrazovanja, sa druge strane. Istina, u početku je bila želja da se osmisli koncept, isključivo, neformalnog obrazovanja, u poslednje vreme sve sam sigurnija da je to savršen koncept za formalni sistem obrazovanja i sigurna sam da ću svojim delovanjem i delovanjem mojih kolega istomišljenika, u tom naumu i uspeti, barem na polju privatnog obrazovanja.
Ideja da se upustim u takvu čaroliju stvaranja došla je iz moje prirodne radoznalosti i želje da kreativnost stavim u službu učenja. U samom začetku te ideje, pošla sam od važne činjenice, da mi odrasli znamo, da nas navike, koje steknemo u detinjstvu, prate ceo život. Što se tiče problema, ne mogu reći da sam na njih nailazila, već da i dalje nailazim, ali sam sa godinama naučila i kako da ih zaobiđem i nastavim ka cilju i to je ta dobit koju donose iskustvo i godine.

Šta ste uočili radom sa decom i angažovanjem na afirmaciji Vašeg koncepta učenja pod otvorenim nebom? Ima li nekih činjenica koje bi nas kao društvo mogle da zabrinu?

Putem rada u „Čarobnom selu“ došli sam do saznanja da su nam današnja deca totalno hendikepirana jer su im strani tokovi hrane, put zrna ili mleka. Oni se iznenade kada ih odvedemo u štalu i pokažemo da mleko dolazi iz krave, da jaja daje kokoška, ali samo jedno u toku dana. Ta činjenica ih iznenadi, jer su pretpostavljali da kokoška u toku dana daje više desetina jaja, a nije retkost čuti ni da kokoška ima četiri noge, ili da bik daje mleko. Nije slučajno veliki srpski pesnik Ljubivoje Ršumović rekao da se deca na selu rađaju kao ljudi, a u gradu kao kućni ljubimci. Deca na selu žive sa prirodom od najranijeg uzrasta, dok deca iz grada prirodu gledaju na Internetu. Zar to nisu dovoljni razlozi da svaki roditelj iz grada preuzme obavezu da svom detetu priušti da delove detinjstva prožive na selu u saglasju s prirodom, nije važno da li je to selo njihove ili nečije bake, ili je „Čarobno selo“ u Banji Vrujci.

Da li bi Vaš koncept učenja mogao da se unapredi i kao takav implementira u obrazovni sistem?

Mislim da je Čarobno selo savršen koncept koji bi lako mogao da se implementira u obrazovni sitem kada bi obrazovne politike kreirali ljudi iz prakse koji razumeju potrebe savremenog deteta. Ostaje da se nadam da će se takva snaga ljudi pronaći, okupiti i krenuti da od Srbije stvara jedno globalno čarobno selo u kojem će svi učenici imati slobodu izbora, u kojem će se poštovati predznanja i sposobnosti svakog pojedinca i u kojem će nastavi sadržaji biti realizovani kroz celovit pristup učenju koriteći ambijentalne učionice kojim Srbija obiluje, jer je i cela Srbija jedna velika ambijentalna učionica.