Ivana Stanojević: Zašto nam nisu potrebni lajfkoučevi!

0
392

Savremeni  čovek XXI veka je gotovo svakodnevno pod stresom. Trka sa vremenom i za novcem, porodični problemi i problemi na poslu, neretko na nama ostavljaju traga. U eri individualizma, gde svako gleda  isključivo svoje potrebe i usled nedostatka empatije, osećamo se još više izgubljeno i usamljeno.
Odgovor i rešenje na sve ove probleme,  kao  magičnim štapićem, navodno nude licencirani životni treneri ili lajfkoučevi.


Ovo  moderno zanimanje u zapadnom svetu postoji  već dobru deceniju i  nije tako nova pojava,  dok je u Srbiji prava poplava lajfkoučeva  usledila tek pre par godina. Sve što treba da uradite da biste postali životni trener je da pohađate kratak kurs i da posedujete licencu.

Ko su zapravo životni treneri ? To su pre svega osobe koje u vama i u vašim problemima vide brzu i laku šansu za zaradu, prodajući vam filozofiju, jednu vrstu magle,  koja u praksi nema gotovo nikakvog smisla. U korenu svake lajfkouč filozofije stoji teorija potkovana u savremenoj zapadnoj kulturi, da se uvek i po svaku cenu mora juriti sreća, da je negativno razmišljanje koren svih naših problema, i da će nam se sve ostvariti ako samo mislimo pozitivno itd.
Prvi i najprostiji primer iz života koji pobija ovu teoriju, koliko poznajete negativaca i namćora koji su milioneri i poseduju sve u životu, a koliko veseljaka i pozitivnih ljudi koji su skončali na ulici bez igde ičega ? Ja ih poznajem mnogo.

THE SIMPSONS: Mr. Burns

Jurenje ili traženje sreće je upravo ono što nas čini tako nesrećnim i nezadovoljnim.
Da ne bude samo rekla kazala, da vidimo šta na sve to kaže savremena klinička psihologija, kao priznata nauka. Klinički psiholozi tvrde da ovakav način razmišljanja nikako nije dobar po našu psihu i zdravlje. Pritisak da se isključivo misli pozitivno dovodi do sve većeg potiskivanja negativnih misli, što vodi ka sigurnim mentalnim problemima, jer sve te emocije u jednom trenutku moraju negde da isplivaju. Ovo takođe stvara problem, jer kada mislimo da je dovoljno da isključivo mislimo  pozitivno, a ne uspemo da dođemo do tako željenog cilja, sledi naglo suočavanje sa realnošću koje je često veoma  bolna, što stvara veliko razočaranje  i moguću depresiju.


Koren problema leži u tome što ljudi gledaju na stvari crno belo, neki događaj uvek mora obavezno da bude ili samo dobar, ili samo loš, a to ne mora da bude tako. Npr, pobegne vam autobus, ali dok čekate desi se  da sretnete osobu svog života ili da vam se dogodi nešto lepo. Kada neki loš događaj ne vidimo kao obavezno negativan, onda nam pozitivno mišljenje kao način utehe nije ni potrebno. Zvuči kao nešto što je teško  dostići, ali nijedno brzo i lako rešenje nije delotvorno na duže staze.

Život je zapravo jedna ogromna lutrija, i uvek je mešavina lepih i manje lepih trenutaka. Suština je da one manje lepe prihvatimo kao normalne, ali da ih preokrenemo u svoju korist, i da nešto naučimo iz njih.  Nije fraza da posle kiše uvek sledi duga, zaista je htako. Svaki čovek je jedinstvena priča za sebe i ne postoji jedan jedan jedinstveni recept kako treba živeti. Suština je da živite u skladu sa svojom ličnošću i da sami pronađete sebi svojstven balans.

Autor Ivana Stanojević, apsolvent Istorije umetnosti Na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Vidovdan