„Iz svega što sam čuo i video ja sam duboko zažalio što smo se mi na silu Boga obmanjivali nekakvom idejom bratstva i zajednice… Svi oni misle jedno, to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom da se pojaviš, stvar je propala… Ništa se neće moći učiniti. To nisu ljudi na čiju se reč možeš osloniti.

Ja sam načisto. Dvoje nam kao neminovno predstoji: potpuno se otcepiti od njih, dati im državu, nezavisnu samoupravnu, pa nek lome glavu kako znaju, a drugo je, upravo prvo, da u zemlji zavedemo vojnu upravu za dvadeset godina i da se zemlja sva baci na privredno ekonomsko podizanje, daleko od svih političkih uticaja. Ako to ne može, onda se otcepiti i dati im njihovu državu.“

(Na pitanje Regenta kako odrediti nove granice, Mišić predlaže da to budu običaji, istorija, tradicija, najzad i opredeljenje naroda. Na primedbu Aleksandra da bi to Hrvate gurnulo u naručje Italijanima, Mišić odgovara).

„Neka im je sa srećom. Neka se oni Hrvatima usreće. Ja sam duboko uveren da se mi njima nećemo usrećiti… To su ljudi svi odreda prozirni kao čaša: nezajažljivi i u tolikoj meri lažni i dvolični da sumnjam da na kugli zemaljskoj ima većih podlaca, prevaranata i samoživih ljudi.

… Ne zaboravite Visočanstvo, moje reči. Ako ovako ne postupite, siguran sam da ćete se ljuto kajati.“

cojstvo.rs