Politički analitičar Dragomir Anđelković ocenio je da po pitanju Kosova i Metohije minimum ispod koga Srbija ne treba da ide morao bi da bude višeslojan, što u prvom redu znači da je status dela Kosova i Metohije ponuđenog Albancima, koji bi poslije svestrane debate i analize bio preciznije definisan, potrebno povezati sa statusom Republike Srpske.

Rešenje koje Srbija ponudi ili prihvati za Kosovo i Metohiju, uz uslov da se definiše ili usaglasi sa Banjalukom, može se implementirati samo ako bude i kada bude analogno rešenje izdejstvovano za Srpsku – ističe Anđelković, napominjući da je Srbija dužna da jednako brine i o budućnosti Srpske i Srba u regionu koliko i o sebi.

Što se tiče severa Kosova, Anđelković navodi da bi on apriori bio tretiran kao ma koji drugi dio Srbije pod jurisdikcijom Beograda.

– Realnost je da ga Srbi drže kao što i sva tri konstitutivna naroda u BiH u praksi kontrolišu svoje delove te složene zajednice, a Albanci veći deo Kosova i Metohije, ali da nemaju mogućnost da na međunarodnom planu jednostrano zaokruže svoj separatistički projekat – pojašnjava Anđelković.

Drugo, ističe ovaj politički analitičar, najvažniji srpski manastiri koji se nalaze u albanskom okruženju dobili bi eksteritorijalan status, a monasi i drugi njihovi žitelji imunitet i najviši stepen zaštite.

– Nije realno, iako bi bilo primereno, da u slučaju usvajanja radikalnog rešenja za veći deo Kosova i Metohije, i istog za Republiku Srpsku, za njih izdejstvujemo status po uzoru na Lateranski ugovor iz 1929. zaključen između Italije i takozvane Svete Stolice, ali ne vidim zašto u igri ne bi bio, naravno korigovan, paket, personalno proširen, izmenjen i osavremenjen, a bez finansijskih odredaba, prava koji je Vatikan dobio od Italije ‘Garantnim zakonom’ iz 1871. – navodi Anđelković.

On je dodao da se podrazumeva da iza tog segmenta rešenja, vojno-politički i na druge načine, a s ciljem njegove nepovredivosti, svakako mora da stane „klub“ velikih sila.

– Konačno, treći nivo predloženog rešenja se odnosi na prava nekada konstitutivnih jugoslovenskih naroda u državama nastalim raspadom Jugoslavije u kojima su sada manjine ili bi razdruživanjem BiH i (re)definisanjem statusa Kosova i Metohije to postali – navodi Anđelković.

On napominje da bi svi ti narodi imali najviši mogući stepen manjinskih prava koji postoji u nekoj od naprednih zemalja EU, uz dosledno poštovanje prava – a to ni u jednoj državi regiona sada u potpunosti nije slučaj – na srazmernu zastupljenost u javnim službama, organima državne vlasti i lokalne uprave.

Prema njegovim rečima, radi izbegavanja osećanja da su na bilo koji način građani drugog reda, ali i u okviru celovitog rešenja sporova, Srbija bi sve rečeno trebalo da ponudi albanskoj i drugim nacionalnim manjinama na teritoriji koju kontroliše, insistirajući na istovetnim pravima za Srbe u matičnim zemljama tih manjina.

– Ovaj predlog za razmišljanje polazi od stanja na terenu, ali i želje da se izbegnu sukobi. Ujedno, isključuje nacionalni mazohizam koji se vrlo često, iz nekog razloga, očekuje od Srba, pa se predložena rešenja neretko zasnivaju na našim jednostranim žrtvama – naglasio je Anđelković.

On je zapitao zašto bi to prihvatali radi EU ili bilo čega drugoga, istakavši da realnost nije sinonim za kapitulaciju.

– Uostalom, bez dogovara s nama Brisel neće ni integrisati, niti trajno smiriti – što mu u sve turbulentnijim globalnim odnosima postaje bitno zbog stabilnosti same EU – naš region. A nama cilj mora da bude da uzimajući u obzir i to, na civilizovan način zaštitimo svoje interese, a ne da drugima olaškamo da ih ugroze – zaključio je Anđelković.

Blic.rs