Đurđev: Etos i etnos!

0
376

Ima li boljeg mesta za razmišljanje na temu etike od pogleda na razvaline onog što se nekada zvalo srpska državnost? Tek letimičan pogled na opustela sela i urbane ruine, otkriva svu silinu i iznenadnost sloma, koji je onaj mali deo preostalih patriota zatekao u stanju zbunjene neverice sa samo jednim pitanjem – zašto? Koja su to sila i koji istorijski proces za samo par decenija od prosperitenog i snažnog naroda stvorile horde beslovesnih i beskrupuloznih jedinki, čija se budućnost urušila pod teretom vlastite pohlepe.

U potrazi za odgovorom na ovo pitanje prva misao koja se nameće neporecivo tvrdi da uzroci sloma nisu spoljni, već unutrašnji. Strane armije, vekovne okupacije, ratovi i pretnja fizičkim istrebljenjem predstavljaju konstantu srpske istorije. Dakle, okolnosti i okruženje sa kojim se srpski etnos uspešno nosio stolećim, stvarajući uz njih prostor za napredak, ostale su iste. Ono što se promenilo to je struktura i arhitektura etosa, odnosno, karakter pojednica. Noseći elementi ličnosti, koji su tokom istorijiskih okolnosti postajali sve čvršći kako je pritisak rastao, odjednom su netragom nestali, ostavivši urušenu ljušturu postpetooktobarske individue, koja više nije u stanju da se suprotstavi ni sopstvenim slabosti i apetitima, a kamoli spoljnoj pretnji.

Svaki posmatrač, koji bar malo drži do svog intelektualnog poštenja, zaključiće iz ovog in vivo istorijskog ekeperimenta ne samo da su etos i etnos, to jest, etika i narod u čvrstoj i neraskidivoj vezi, već da predstavljaju jednu te istu stvar viđenu iz dve različite perspektive. I etos i etnos su po svojoj priodi nadindividualni i večni, jer prevazilaze prostorno vremensku ograničenost individualnog trajanja. Posmatrani okom teorije, naizgled su apstraktni, što i jeste priroda pojmova, ali utkani u svesti pojedničnog delovanja njihovo prisustvo postaje krajnje realno i opipljivo. Oba čine elemente duhovne vertikale, koja svoj početak i svoje i ishodište ima u Bogu, kao načelu nepromenjivog poretka.

Suprotno popularnom uverenju da je narod skup pojedinaca određen zajediničkom tradicijom, poreklom, pismom ili jezikom, glavni odrednica za određenje jednog naroda je upravo vernost zajedničkom etičkom poretku. Razbijte taj poredak i narod će prestati da postoji, mada će se i dalje zaklinjati u poreklo i ortografiju, pozivati se na tradiciju sa kojom suštinski nema ništa više zajedničko. Da stvari stoje tako dovoljno je uzeti primer političke klase na vlasti ili onog što se u reformisanoj pameti postpeoktobarske Srbije naziva uspešnim privrednikom, pa ih uporediti sa herojskim podvigom solunskih boraca, koji su se svesno žrtvovali izražavajući vernost opštem poretku. I jedni i drugi su baštinili isto poreklo, govorili istim jezikom, pozivali se na zajedničke pretke, a zapravo među njima nema ništa što bi ih povezivalo. U pitanju su ne samo dva različita naroda, već i dve ražičite rase.

Vlasnik posmodernog gulaga za proizvodnju besmisla, koji se odaziva na ime „biznismen“, vođen je isključivo ličnim apetitom, a centar njegovog univerzuma rezervisan je za „sreću“ i „zadovoljstvo“. Bešćutan za potrebe koliko i patnje svojih sunarodnika, odbija postojanje ičeg drugog sem onog što ne smatra lično korisnim. Za razliku od Srbina koji je u herojskom periodu istorije sebe doživljavao samo kao deo nečeg što je veće i važnije od njega samog, „biznismen“, kao pardigma modernog stanja svesti, predstavlja sam sebi kraj i početak kako prostora, tako i vremena. Sa njim sve počinje i sa njim se sve završava. Tragična posledica ovog pragmatičnog individualizma jeste da umesto trajnog poretka imamo samo večne cikluse rađanja i smrti, beskrajnih početaka, koji su istovremeno dovoljno kratkoveki da bi iznedrili bilo kakvo trajnije dobro. Nemogućnost da aritmetički zbir pojedinačnih smrtnosti stvori trajnu budućnost jeste toliko očigledan, koliko i glasno prećutan razlog kolapsa srpskog etnosa.

U traganju za nestalim etosom, prva stvar koju će savremena svest, svedena na čulni hedonizam otkriti, jeste da etos uopšte nije prijatna stvar. Štaviše, vrlo je neprijatna ukoliko se meri današnjim vrednosnim etalonom, po kom je krajnji cilj života zadovoljostvo lišeno bola. Tradicionalna etika u Srba obavezno boli, jer počiva na ličnoj žrtvi u inetersu opšteg dobra, te stoga, ako ne boli, nije etika. Ako nema odricanja u ineteresu zajednice, onda nema ni zajednice, a samim tim nema ni naroda. Sistem ubrzanog neoliberalnog kolapsa, koji se temelji na ekvilibrijumu pojedinačnih zadovoljstava, previđa da svako to pojedinačno zadovoljstvo ima cenu koju plaća neko drugi. Društvo silikona u ženskom rodu ili mesec dana na tropskom ostrvu plaćeno je žrtvom desetina hiljada bezimenih lica po preostalim ruševinama srpske ekonomije. Odricanje i davanje umesto uzimanja, siromaštvo naspram bogatstva, kriterijumi su po kojima srpski etos sve one na marginama modernog antiporetka smešta upravo na vrh sopstvenog.

Drugo važno uporište na koje se etos oslanja jeste lični primer. Ovekovečen u vojnoj komandi „Za mnom!“ umesto sramotnog „Juriš“, obavezuje upravo one u vrhu hijerarhije na najveću žrtvu i odricanje. U tradicionalnom etosu vlast ima sve atribute služenja, dok u modernom srpskom parlamentarizmu prosta većina šarenog papira prikupljenog u izbornom procesu predstavnike političke klase ne samo da ne obavezuje na nešto, već ih unapred abolira od bilo kakve odgovornosti. Ukidanjem etosa, ukinuli smo i zajednicu, pa je i sama vlast postala odnarođeni entitet, poput glave koja više nije u nužnoj vezi sa ostatkom tela, osim kada dođe vreme ručka. Mehanizam ličnog primera je jednostavan. Samo onaj ko je podneo ličnu žrtvu i odricanje ima moralno pravo da to od drugih zahteva. Ukinuvši ličnu žrtvu kao društveno nepoželjnu i atavističku pojavu, zapravo smo ukinuli i mogućnost da bilo šta zahtevamo ili da o bilo čemu sudimo, prepustivši političkoj i ekonomskoj mašineriji da nas samelje kao hrpu besvesne jalovine.

Popularne i odomaćene polumisli kako „stvar treba rešiti sistemski“ ili „sistem će se pobrinuti“ pre su uzrok, nego simptom srpskog etničkg sunovrata. Nema nikakvog čarobnog sistema, koji će nas osloboditi svih nesreća i svih zabluda, sem onog utemeljenog na ličnoj žrtvi, toliko puta potvrđernog tradicijom. Niko neće doći da nas spase, već to moramo da učinimo mi sami, plaćajući odgovarajuću cenu.

Odricanje od sopstvenog i jedinog prava, a to je ono na ličnu žrtvu, zapravo je odricanje i od slobode. Da bi stvar jasnije predstavili podsetićemo se večne, a trenutno zaboravljene srpske poslovice koja nabolje rekonstruiše etos za kojim tragamo. “Ko se ne osveti, taj se ne posveti”, bio je poklič srpskog opstanka i srpskog uspona. Sam čin osvete, baš kao i poput danas osuđene mržnje, kao što smo napomenuli, nije nimalo prijatna stvar, jer nosi tragične posledice po onog ko se na nju odlučio. Međutim, upravo svest o posledicama i odlučnost da se prihvate kako bi pravda bila zadovoljena, a poredak sačuvan, predstavlja ono što tradicija vidi kao svetu vrlinu. Nasuprot tradiciji, politička korektnost je proroskribovala ne samo osvetu, već i mržnju. Ovo pojmovno sakaćanje je ciljalo našu sposobnost da sudimo i delujemo, uskraćujući nam legitimni osnov po kom to činimo. Delatni ethos, utemeljen na slobodnoj volji i ličnoj odgovornosti, suspendovan je u korist gomile besmislenih prava, koja nas ni na šta ne obavezuju, ali koja nam isto tako ništa ni ne garantuju, budući da je sam čovek odbio da se stara o njima.

Suprotno uverenju da je spremnost na žrtvu zapravo neka vrsta ludila koja vodi u anarhiju i nihilizam, stvari stoje obrnuto. Kategorički imperativ srpskog etosa ne ostavlja prostor da sa drugima postupamo drugačije nego što bismo želeli da oni postupaju sa nama i to iz vrlo prostog razloga – sankcija je neumitna od strane druge slobodne volje. Etos u srpskoj tradiciji možda mi najbolje opisala reč pristojnost, koja nam nalaže da o potrebama drugih vodimo računa koliko i o svojim. Umesto ekvilibrijuma zadovoljstva koji proždire sam sebe u ruinama današnje Srbije, u kome je dozvoljeno sve što nije striktno zabranjeno, tredicionalna etika počivala je u međusobnom poštovanju slobodnih ljudi, ograničenih nepisanim zakonom koji dozvolja isključivo ono za šta smo spremni da podnesmo žrtvu.

Aleksandar Đurđev,

predsednik Srpske lige

izvor: poredak.rs