Косовским Албанцима је храм Христа Спаса у Приштини кост у грлу!

0
571

Проблем са Храмом Христа Спаса је дугогодишњи.

Деведесетих година, пошто православни верници нису имали саборни храм у Приштини, а на месту где је раније почео да се ради сабодни храм је никло позориште, цркви је одлуком СО Приштина (у којој су тада били и Албанци) дата земља коју Универзитет није користио, јер се ширио у другом правцу. Градња је почела 1993. године, уз све дозволе које су тада биле потребне, али до краја Храм није био завршен, иако је био освећен.

14233118_1421505274530273_2639715883171861839_nНакон рата, није било говора о наставку градње храма. У оном првом послератном лудилу, нови владари Косова су некако пропустили да сруше Храм, и он је остао да постоји као кост у грлу новим албанским властима, јер је био огроман православни Храм у центру Приштине, који је подсећао на последице „слободе“ – од предратних 40.000 Срба у Приштини остала је шачица, под сталном међународном заштитом. Уз мењање имена улица, поништавања станарских права Србима, уништавање гробља, измишљање нове историје, Храм је остао као подсетник да је у Приштини пре рата живело толико Срба којима је био потребан велики саборни храм у ком би служили Богу.

14225367_1421505377863596_3017164023386097640_nКада се међународна власт већ учврстила, просто разарање Храма више није било могуће, јер би косовски политичари дошли у велике проблеме са међународном заједницом. Иако је било пар индивидалних и неуспешних покушаја, Храм је остао да стоји и постоји. Онда су ту почели да бацају смеће, долазили су да вршењем физиолошких потреба оскрнаве православни Храм, чак се и један бескућник уселио у Храм. Покушавали су и да игноришу постојање Храма, али им је чак и тај и такав понижен и измучен Храм и даље био кост у грлу.

14264907_1421505421196925_9218005859203952302_nОнда, када више нису могли да игноришу постојање Храма, почели су велику и опсежну кампању „предлога косовских интелектуалаца“ шта радити са Храмом. Било је предлога да се претвори у „музеј жртава Милошевићевог геноцида“ односно „Музеј жртава косовских Албанаца“, да се сруши, да га сама Црква сруши као нелегалну грађевину, до оних „добронамернијих“ предлога – да постане неки „дом“ за Србе који би дошли у Приштину послом, да постане мултирелигиозно светилиште, место помирења, и слично. Политичари су атмосферу подгревали, говорећи да је храм „ругло“, „Милошевићева црква“, „подсетник страдања Албанаца“ и уопштено позивајући на „решење тог питања“, на начин како су решавали и остала питања везана за Србе. Све ове „предлоге“ Епархија Рашко – Призренска је одбацивала и наставља да их одлучно одбацује, са које год стране долазили.

14183933_1421505204530280_4037207492944668698_nПотом су покушали да га сруше, али „легалним средствима“. Прво су покушали да 2013. године Цркву приволе да уђе у процес „легализације“, што је Црква одбила јер је Храм легална грађевина. Потом су тврдили да ће се са Храмом поступили „као и са свим другим нелегалним грађевинама“, али су и са тим престали када је Црква преко међународних представника доставила документацију да је Храм легална грађевина, грађена у свему у складу са тадашњим законима, за разлику од макар половине старих и деведесет посто нових грађевина у Приштини. Универзитет је повео чак и спор против Епархије, захтевајући да Епархија сама сруши свој Храм и преда земљиште Универзитету, али, због јаког надзора међународне заједнице у том поступку, нису успели ни са том иницијативом.

У међувремену, кренуо је други талас скрнављења храма. Косовска певачица Ера Истрефи је у њему снимила скаредан спот без дозволе Епархије, „млади алпиниста“ се попео на врх Храма, и још пар акција које су служиле да обесмисле светост те грађевине за православне вернике. Једини „уступак“ који је косовска страна учинила, након дугог времена разних притисака, је било избацивање бескућника који је тамо живео и постављање металних врата на уласку у Храм, али су одбили и одбијају и даље да поставе представника полиције који би чувао Храм.

Као врхунац негативне кампање против Храма, громогласно је најављено „ископавање албанских жртава“ у близини Храма. Ископавања су вршена комисијски, у јуну ове године. Наравно да никакви лешеви нису нађени око Храма, али то није објављено толико громогласно, и у јавности је остала повезаност Храма и „албанских лешева око Храма“.

26c81b2cb24d294d095abe1c7f8df4d7

У албанским политичким круговима опет расте тензија, сада због питања разграничења са Црном Гором које не могу да реше. У тим условима, неко се поново сетио Храма и подметнуо пожар, јер је чак и то мало преосталих Срба на Косову, или само једна зграда Српске Православне Цркве, и даље довољна да скрене јавност са врућих политичких тема на постојање Храма у центру Приштине. За разлику од огромне џамије која се у Приштини гради, и католичке катедрале у најстрожијем центру која се завршава, Храм за православне вернике није дозвољено завршити, скоро двадесет година од завршетка рата. И не само да га није дозвољено завршити, већ се и активно траже начини уништења Храма.

Судбина Храма остаје неизвесна, сада мање него раније, али ипак под сталним притисцима, и осликава и однос према Србима на Косову. Понижен, оскрнављен, опљачкан, запаљен, недовршен, зарастао у коров, али и даље стоји на месту. И чак и као такав кост у грлу онима који би да избришу сваки траг постојања Срба на тим просторима, и који би се и према преосталим Србима најрадије понели као што се односе према Храму – уклонити их са Косова, под било којим изговором и било каквим средствима.

Аутор Димитрије Недић

Извор: Патриот