Pitali smo bogate i siromašne: Na šta biste prvo potrošili 100 evra?

0
564

Za neke ljude je 12.000 dinara veliko kao kuća, dok drugi za te pare ni cipele ne mogu da kupe. Barem ne onakve na kakve su navikli. Zato smo proveli dan pričajući sa ljudima iz najsiromašnijih slojeva našeg društva, prosjacima i beskućnicima koji se okupljaju oko jedne beogradske crkve. Pitali smo ih na šta bi prvo potrošili 100 evra, a onda smo se sa istim pitanjem obratili srećnijima – onima koji godišnje zarade preko 20.000 evra.

Marija je sredovečna žena koja već godinama prosi u Rakovici, najčešće oko crkvi. Nema stan niti kuću, a ponekad je puste u portu da se malo ugreje. Na pitanje šta bi prvo uradila da joj sada neko da 100 evra, Mariji kreću da se sijaju oči. Kao da sam je pitala šta bi uradila da dobije na lotou!

– Koliko je to, 12.000 dinara? Pa to je baš mnogo novca, ne znam šta bih radila… Da imam toliko para kod sebe, verovatno bih se stalno plašila da ih ne izgubim ili da me neko ne opljačka. Mislim da bih prvo kupila ajvar, jer to nisam jela baš dugo, a obožavala sam ga nekad. Onda bih kupila debeli kaput i čizme – kaže mi Marija, uz molbu da ne slikam. Kaže, već i ovako se stidi same sebe, ne želi da joj se slika „još i po novinama vuče“.

Istu molbu imaju i svi ostali prosjaci sa kojima sam provela popodne, iako niko od njih ni u jednom trenutku nije bio neprijatan. Brkati čovek sa povelikim stomakom i crvenim nosem smeje se radosno nakon što sam mu postavila pitanje, a do mene dopire miris alkohola. Pored njega stoje dve flašice najjefinije votke.

– Znaš gde nisam bio godinama? U kafani. Mislim da bih prvo tamo otišao. Ne sam, naravno. Ni ne znam kakve su cene, ali mislim da bih za te pare mogao dobro da se provedem – kaže mi pripiti čovek koji neće da kaže kako se zove i insistira da ga zovem „čiko“.

Čika misli da je 100 evra oko 9.000. Kad mu otkrivam da je zapravo malo više od 12.000 dinara u pitanju, još više se ozari i dodaje da bi onda sigurno kupio i neke zalihe hrane da ima za sebe i druga na kojeg sve vreme pokazuje glavom. Pored njega ne sedi niko, ali pravim se da vidim druga i klimam glavom. Okrećem se i ostavljam „čiku“ koji mrmlja sam sa sobom o nekom lepšem vremenu, kad su on i njegov drug očigledno rado posećivali prestoničke bircuze.

Na putu ka kući nalećem na ženu sa dvoje dece. Prosi ispred prodavnice nameštaja, ćerka joj nema ni godinu dana.

– Za 100 evra bih kupila deci odeću i hranu. Meni ne treba ništa, imam ovaj debeli džemper koji mi je neka žena dala pre mesec dana, super mi je. Ali oni često nemaju šta da jedu, to mi je najteže. Hleb jedemo svaki dan, često nam daju kad je bajat besplatno u jednoj pekari blizu. Ali meso nisam jela… Čini mi se, nikad – priča majka, koja kaže da je zovu Žana.

Dajem joj 100 dinara i nastavljam svojim putem. Sledeći na listi su bogataši i nakon ovakvih odgovora, ne mogu ni da zamislim šta bi neko ko mesečno ima 2.000 evra prihoda uradio sa 100 evra. Zovem starog porodičnog prijatelja, koji je dugo radio kao direktor u jednoj banci i postavljam mu ovo pitanje.
Sveštenik

Pop koji radi u crkvi ispred koje smo bili ne krije da dobro zarađuje. A a i da hoće, njegova kola mu to ne bi dozvolila. Na šta bi on prvo potrošio te pare?

– Ćerka mi sada ide na zimovanje, pa bih joj verovatno dao za džeparac – otresit je „otac“.

– Nećeš verovati, sad sam krenuo da registrujem auto! Eto, da mi sad padne s neba, to bih verovatno uradio s tim parama. Mada, morao bih još dosta da dodam – kroz smeh kaže Boban. Volim ga, znam ga od detinstva, ali u ovom trenutku mi se malo gadi.

Tata jednog mog prijatelja ima privatnu firmu i od kad ga znam, baš je bogat. Tipa „letujem na Havajima i nosim Tomi Hilfiger čarape“ bogat. Njemu je trebalo malo vremena da smisli odgovor.

– Odveo bih porodicu na večeru, što uvek radim kad se desi da stignu neke nenadane ili zaboravljene pare. Najčešće ih vodim na pečenje u Mladenovac, tamo ima nekoliko pečenjara koje imaju vrhunsko meso – priča on.

Očekivan odgovor, nema šta. I ja bih to isto uradila. Jer nisam ni izbliza dobra osoba kao Snežana, mamina bivša koleginica koja danas drži stomatološku ordinaciju i butik. Njen odgovor je jedina stvar koja može da vam vrati veru u ljude.

– Zavisi odakle bi došao novac. Ako bih ga zaradila, trošila bih ga kao i sve ostalo što zaradim. Možda bih kupila nešto sebi, deci, mužu ili prijateljima. Ali ako bi mi „pao s neba“, dala bih ga u dobrotvorne svrhe. Jednom sam na ulici našla 20 evra i dala sam ih jednoj beskućnici. Skromna baka koja je ranije prosila na Zelenom vencu. Izraz neverice i sreće na njenom licu je nešto što nikad neću zaboraviti. A to je samo 20 evra, nešto što mnogi od nas potroše u jednoj poseti samoposluzi – priseća se Snežana.

24sata